Banjalučka Tvornica celuloze i visokoze „Incel“: OD PRIVREDNOG GIGANTA DO GROBLJA RUŠEVINA

Kada je novembra 2024. godine, iz trećeg pokušaja ‘pao’ dimnjak Tvornice celuloze i viskoze „Incel“ preostalo je samo da se napravi nadgrobni spomenik nekadašnjem gigantu hemijske industrije, ne samo Banjaluke nego i bivše SFR Jugoslavije.

Osnovan 1954. godine, „Incel“ je bio glavni industrijski konglomerat tokom socijalističkog doba, koji je zapošljavao do 6.500 radnika. Prvi proizvodni pogoni izgrađeni su između 1955. i 1957. godine. Tvornica se vremenom širila, a između 1970. i 1981. izgrađeno je više novih proizvodnih linija, kao dio industrijskog kompleksa – Složene organizacije udruženog rada (SOUR). Konglomerat je obuhvatio jedinice: „Celuloza“, „Viskoza“, „Elektroliza“, „Energetika“, Industrijske plantaže i nekoliko manjih, ostvarivši ukupan izvoz od preko 100 miliona dolara godišnje. „Incel“ je imao zajednička ulaganja sa „Šipadom”, “Krivajom” i drugim velikim bosanskohercegovačkim kompanijama. Bio je i među prvim velikim privrednim sistemima koji je osnovao Računarski centar za automatsku obradu podataka.

Prema dostupnim podacima, osim radnika zaposlenih u tvornici, direktan benefit ostvarivalo je i blizu 25 hiljada članova njihovih obitelji, kao i sam grad.

U najboljem maniru socijalističkog/radničkog samoupravljanja „Incel“ je duž Jadranske obale izgradio niz radničkih odmarališta, a tik uz tvornicu i sportsko-rekreativnu zonu sa olimpijskim bazenom.

U periodu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoljeća, koje se nazivaju i zlatnim dobom „Incela“, u tvornici je radilo 200 inženjera i veliki broj visokokvalifikovanih radnika.

A onda je došao rat. I svojinska tranzicija, koja je poput rđe razorila „Incel“, kao i gotovo sve industrijske komplekse u Bosni i Hercegovini.

Svjedočenja o boljoj prošlosti

No umjesto statistike i brojeva kako je „Incel“ funkcionirao daleko bolje svjedoče njegovi bivši uposlenici.

Mir­ko Mil­kić, je­dan od biv­ših di­re­kto­ra, koji kaže da vi­še od de­ce­nije nije smogao hra­bros­ti da pro­đe kroz ka­pi­ju kroz ko­ju je u nje­go­vo vri­je­me sva­ko­dne­vno pro­la­zi­lo vi­še od 6.500 ra­dni­ka. Uvjeren je da je „In­cel“ mo­gao da op­sta­ne te da su po­je­di­ni proi­zvo­dni po­go­ni, odno­sno OOUR-i, i da­nas mo­gli da ra­de i izvo­ze svo­je proi­zvo­de.

Podsjeća da je „Vis­ko­za“ go­to­vo kom­ple­tnu proi­zvo­dnju izvo­zi­la u inos­tran­stvo, ugla­vnom u Nje­ma­čku.

„Za­hva­lju­ju­ći to­me ‘In­cel’ je imao ve­li­ka de­vi­zna sred­stva ko­ja smo ‘po­su­đi­va­li’ os­ta­lim ju­go­slo­ven­skim fir­ma­ma. Za­što je on­da „Vis­ko­za“ mo­ra­la da pro­pa­dne? Ko­me je to bi­lo u in­te­re­su“, pi­ta Mil­kić.

No cilj pretvorbe prvo društvene u državnu svojinu, a potom privatizacija vođena isključivo interesima malog broja ljudi u vlasti, i bez ikakve strategije, nije podrazumijevala restrukturiranje, za koje Mikulić tvrdi, da je provedeno, ne bi dovele do uništavanja cijele tvornice.

Ali i kasne osamdesete, valja naglasiti, nisu bile godine u kojima je, posebno, vlast Banjaluke imala šire vizije razvoja grada.

„Ta­daš­nja skup­šti­na op­šti­ne Ba­nja­lu­ka, či­ni mi se ne­gdje 1986. go­di­ne, odba­ci­la je pri­je­dlog da se spo­je „In­ce­lo­va“ ener­ga­na i grad­ska To­pla­na. Zbog to­ga Ba­nja­lu­ka da­nas ima ka­tas­tro­fal­no ri­je­še­no pi­ta­nje gri­ja­nja, jer je sa­mo tre­ba­lo spo­ji­ti „In­ce­lo­vu“ ener­ga­nu i To­pla­nu i da­nas Ba­nja­lu­ka ne bi ima­la pro­blem s gri­ja­njem“, ka­že Mil­kić.

Anđelka Eror, također bivša radnica „Incela“, baštini, kao i njene mnogobrojne kolege, pozitivna sjećanja na rad u toj tvornici do izbijanja rata.

„Počela sam raditi u ‘Incelu’ u jednoj tekstilnoj laboratoriji pri Fabrici viskoze. To je bila jedna od najopremljenijih laboratorija u ‘Viskozi’. Institut za tekstil u Ljubljani nije imao aparaturu koju smo mi tada imali.

Sistem nagrađivanja tada je bio izuzetno dobar. Ako je radno mjesto bilo otežano, postotak nagrađivanja je rastao. Prekovremeni rad bio je nagrađivan povećanjem dnevnice za 50 posto. Majstori su tada imali veću platu od inženjera, jer su ostajali prekovremeno i radili na popravkama.

U ‘Incelu’ sam za vrijeme rata radila u Fabrici celuloze, otišla sam u pogon i radili smo preradu papira. Iz cijele Evrope nam je dolazio stari papir, gdje smo odvajali štampu, a to je bilo jako otrovno. Tada je dosta ljudi obolijevalo na plućima. Šef koji je otvorio pogon, umro je nakon četiri mjeseca od raka pluća.

Nas četvoro je radilo u Istražnom centru i pronalazili smo i stvarali nova vlakna. Sa njima smo išli na takmičenja i osvajali smo dvije godine zaredom drugo mjesto na državnom (Jugoslavija) takmičenju u Rijeci. Kada smo pronašli novu vrstu vlakna, proizveli smo 40 tona. Svaki kilogram kupio je ‘Sanitex’ iz Velike Kladuše. Ponudili su nam da samo za njih proizvodimo to vlakno, ne prodajemo ga nikom drugom, i da sami odredimo cijenu.

U Indiji je Fabrika viskoze bila jedan od glavnih izvoznika. Kada su se izgradile fabrike viskoze u Indiji i Istočnoj Njemačkoj, naš mašinski inženjer zaposlio se u izgradnji tih fabrika. Kada su ti pogoni puštani u rad, odlazili su stručnjaci iz ‘Incela’ koji su u Istočnoj Njemačkoj za tri mjeseca zaradili koliko bi u ‘Incelu’ za tri godine. Uoči rata ‘Incel’ je kupio sve mašine da bi se proizvodnja kompjuterizovala. Te mašine su isplaćene, i ostale u Trstu. Nikada nisu prešle granicu. Direktor je mene i kolegu vodio u Sremsku Mitrovicu, da vidimo kako to izgleda kada je sve kompjuterizovano. Tada je trebalo da odemo u SAD i ispitamo sve pojedinosti u vezi sa kompjuterizovanom proizvodnjom“, priča je Anđelke Eror.

 A onda je počeo rat

„Bilo je užasno za vrijeme rata. Bile su velike opstrukcije. Novac se nije izdvajao uopšte, ni za najmanji kvar koji bi se desio na mašinama. Čitava upravna struktura, od šefova pogona, tehnologa, do direktora imali su viziju samo da prodaju to što imamo. Za vrijeme rata mi nismo primili 18 plata. Ne znam zašto smo bili toliko glupi pa smo radili. Valjda smo mislili dobićemo, isplatiće nas, bitno je da radimo… Taj novac nikada nismo dobili.

Za sav taj period dali su mi hiljadu maraka, od kojih sam ja mogla kupiti samo usisivač. Tada su u ‘Incelu’ bile frabrike: celuloze, viskoze, poliestera, energana, celkon elemenata.

Kraj ‘Incela’ desio se sa krajem rata. Opstao je ‘Celex’, ‘Celkon’, ‘Energana’ i manji dio Fabrike viskoze. Za vrijeme rata je svega toga nestajalo, a pojedinci koji su ostajali prodavali su to što je ostalo. Pola sebi, a pola… Ne znam ni ja kome.

Uglavnom, sada više nema ni Fabrike viskoze, ni Fabrike celuloze, a ni aparata koje sam sasvim slučajno vidjela u privatnim rukama. Kada se rat završio svi smo se nekako raspali, i tehnolozi i tehničari i svi uposlenici. Neko je otišao na pijacu, neko u penziju, a neko u prosvjetu.

Jedna moja prijateljica je tada radila u Građevinskoj školi kao profesor hemije i građevinskih materijala. Dobila je ponudu da se zaposli u Ekonomskoj školi i predaje samo hemiju, pa je ostalo jedno slobodno radno mjesto u Građevinskoj školi. Budući da nisam dobila 18 plata, prijavila sam se na Konkurs i dobila sam posao. Na tom radnom mjestu radila sam više od deset godina, te dočekala i penziju“, navodi Eror.

Poslije rata je bilo pokušaja obnavljanja proizvodnje, ali bazična proizvodnja nije obnovljena. Od nekadašnjeg „Incela“ restrukturiranjem i privatizacijom napravljeno je deset preduzeća, plus sadašnja poslovna zona „Incel“.

U toj poslovnoj zoni, u nekadašnjim upravnim objektima, sada u zakupu radi oko 60 preduzeća. Današnji izgled ovog giganta Banjalučani opisuju kao „banjalučku Fukušimu“, aludirajući na japansku nuklearku koja je uništena u razornom cunamiju.

I ništa bolje o toj razorenosti ne svjedoči od snimaka iz zraka koje djeluju apokaliptično. Ljudi koji povremeno svrate na neki događaj u Društveno kulturni centar „Incel“, a koji nisu sa ovih prostora pitaju zašto je tvornica bombardovana. Jer im nevjerojatno zvuči da je svjesno omogućena takva vrta propasti velikog i nekada profitabilnog industrijskog kompleksa.

U pro­ce­su pri­va­ti­za­ci­je, podsjećamo, ve­ći­na pre­du­ze­ća iz sas­ta­va „In­ce­la“ za­vrši­la je u ste­ča­ju, a imo­vi­na u ru­ka­ma taj­ku­na. Naj­bo­lji pri­mjer pred­stav­lja upra­vo „Vis­ko­za“, či­ja je ne­ka­daš­nja zgra­da u kru­gu „In­ce­la“, po­zna­ta kao “zgra­da 140”, za­vrši­la u ru­ka­ma vla­sni­ka kom­pa­ni­je „Ekva­tor“ Đor­đa Da­vi­do­vi­ća, is­to kao i ho­tel „Sla­vi­ja“ u stro­gom cen­tru Ba­nja­lu­ke. Da­vi­do­vić, odno­sno nje­go­va kom­pa­ni­ja „Ekva­tor“, pos­tao je vla­snik spo­me­nu­te zgra­de u iz­vršnom sud­skom pos­tup­ku na ime du­ga „In­ce­la“ pre­ma ovoj kom­pa­ni­ji od oko mi­li­on ma­ra­ka. Na­kon što je do­šao u po­sjed spo­me­nu­te zgra­de, Da­vi­do­vić je zgra­du sa­ni­rao i pre­pro­dao in­sti­tu­ci­ja­ma RS za 13 mi­li­ona KM. U njoj su da­nas smje­šte­ni In­spe­kto­rat RS, Agen­ci­ja za uprav­lja­nje odu­ze­tom imo­vi­nom i Slu­žbe­ni gla­snik RS.

Ogledni primjer tajkunske privatizacije

Ostali dijelovi „Incela“, kako smo to već naveli, za­vrši­li su ili u ste­ča­ju ili u vla­sniš­tvu taj­ku­na, ko­je su za­ni­ma­li sa­mo imo­vi­na i ze­mlji­šte tih pre­du­ze­ća, a ne su­dbi­na ra­dni­ka.

O tome najslikovitije svjedoči pri­va­ti­za­ci­ja biv­šeg „In­ce­lo­vog“ pre­du­ze­ća „Bel­fan“, koja je škol­ski pri­mjer ‘za­ko­ni­te’ pri­va­ti­za­ci­je, u ko­joj no­vi vla­snik ku­pi drža­vno pre­du­ze­će, ras­pro­da imo­vi­nu i na kra­ju fir­mu ‘gur­ne’ u ste­čaj. Pe­ri­od od pri­va­ti­za­ci­je do ste­ča­ja ot­kri­va ci­je­lu mre­žu po­slo­va­nja po­ve­za­nih pra­vnih li­ca i pro­da­je imo­vi­ne dru­gim fir­ma­ma.

Ve­ćin­ski vla­snik „Bel­fa­na“, navodi veb-portal „Capital.ba“, 2003. go­di­ne pos­tao je Ve­li­mir Ilić, ko­ji je već 15. ju­na 2004. go­di­ne fir­mu po­di­je­lio na dvi­je no­ve fir­me – „Bel­fan no­vi“ i „In­bel“, u ko­jem je di­re­ktor bio nje­gov sin Dra­gan Ilić, po­znat i kao vla­snik ugos­ti­telj­skog obje­kat „La Te­ra­ca“ .

Po­tom je imo­vi­nu i po­slo­vne obje­kte u kru­gu „In­ce­la“ u vla­sniš­tvu „Bel­fa­na“, odno­sno u vla­sniš­tvu no­vo­for­mi­ra­nih pre­du­ze­ća „Bel­fan no­vi“ i „In­bel“, pre­ma do­ku­men­ta­ci­ji ko­ja je u na­šem po­sje­du, pro­dao pre­du­ze­ći­ma: „Max pa­pir“, „Me­gas­til“, „San­ta­na“, „Če­gar“, „Jo­ne­ko“, „Grand Sa­ni“ i „To­ma­to Com­merc“, a ugo­vor o fi­zi­čkoj di­obi ne­po­kre­tnos­ti za­klju­čen je 29. fe­bru­ara 2008. go­di­ne.

Na­kon za­klju­če­nja spo­me­nu­tog ugo­vo­ra i di­obe imo­vi­ne, Osno­vni sud u Ba­nja­lu­ci, odno­sno su­di­ja Ne­de­ljko Mi­li­je­vić, na pri­je­dlog di­re­kto­ra „Bel­fan no­vi“ Slav­ka Bo­san­či­ća, do­nio je 14. okto­bra 2008. go­di­ne rje­še­nje o po­kre­ta­nju ste­čaj­nog pos­tup­ka u ovom pre­du­ze­ću. Sa­gla­snost za po­kre­ta­nje ste­čaj­nog pos­tup­ka da­la je i pri­vre­me­ni ste­čaj­ni upra­vnik Lju­bin­ka Be­rić-Ri­so­je­vić, ko­ja je u pi­sa­nom iz­vje­šta­ju na­ve­la da “pre­du­ze­će od 2007. go­di­ne ne obav­lja po­slo­vnu akti­vnost zbog pla­te­žne ne­spo­so­bnos­ti”, te da “ra­spo­la­že imo­vi­nom iz ko­je se mo­gu na­mi­ri­ti tro­ško­vi ste­čaj­nog pos­tup­ka”.

Ste­čaj­ni pos­tu­pak u ovoj fir­mi je za­vršen, a is­ti sce­na­rio je za­po­čet i u fir­mi „In­bel“ i to 9. ju­na 2011. go­di­ne, ka­da je di­re­ktor Dra­gan Ilić pre­dlo­žio otva­ra­nje ste­čaj­nog pos­tup­ka. Pri­vre­me­ni ste­čaj­ni upra­vnik se pro­ti­vio tom pri­je­dlo­gu, ali se na­kon na­la­za fi­nan­sij­skog vje­šta­ka Mio­dra­ga Ze­ljko­vi­ća, slo­žio s pri­je­dlo­gom i is­ti sud i is­ti su­di­ja kao i u slu­ča­ju „Bel­fan no­vi“, da­kle Ne­de­ljko Mi­li­je­vić, 10. ma­ja 2012. go­di­ne do­nio je Rje­še­nje o otva­ra­nju ste­čaj­nog pos­tup­ka u „In­be­lu“, ko­ji još ni­je okon­čan. In­te­re­san­tno je da je di­re­ktor „In­be­la“ Dra­gan Ilić u pri­je­dlo­gu za po­kre­ta­nje ste­ča­ja pri­znao da je “imo­vi­na pre­du­ze­ća, odno­sno ne­kre­tne, pro­da­te ra­di izmi­re­nja du­go­va”, kao i da su “ma­ši­ne i opre­ma za obav­lja­nje re­gis­tro­va­ne dje­la­tnos­ti već ra­ni­je pro­da­te ra­di izmi­re­nja oba­ve­za pre­ma po­vje­ri­oci­ma”.

Pra­vi ku­ri­ozi­tet, zaključuju autori ovog istraživanja, u ci­je­lom slu­ča­ju pred­stav­lja či­nje­ni­ca da se, uprkos zah­tje­vi­ma biv­ših ra­dni­ka „Bel­fa­na“, ni­ko od in­spe­kcij­skih ili is­tra­žnih or­ga­na ni­je ozbi­ljno za­in­te­re­so­vao za pri­va­ti­za­ci­ju ovog pre­du­ze­ća, iz če­ga se mo­že za­klju­či­ti da je „Bel­fan“, kao i ve­ći­na os­ta­lih pri­va­ti­zo­va­nih pre­du­ze­ća u RS-u, uni­šten po za­ko­nu.

Ništa manje intrigantna tema nije ni pitanje šta je sa odmaralištima na Jadranu koja su bila vlasništvo „Incela“?

Po­se­bnu pri­ču u ve­zi s imo­vi­nom biv­šeg „In­ce­la“ pred­stav­lja­ju odma­ra­li­šta ovog ne­ka­daš­njeg pri­vre­dnog gi­gan­ta ši­rom Ja­dran­ske oba­le. Naj­ve­ći broj pri­ja­va u tim pre­dme­ti­ma po­dni­je­la je Ko­mi­si­ja za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je u RS, ali ni­je po­zna­to da je bi­lo ko­ja pri­ja­va za­vrši­la sud­skim epi­lo­gom, i to ne sa­mo kad je ri­ječ o imo­vi­ni „In­ce­la“, već i broj­nih dru­gih pre­du­ze­ća iz RS. Iz na­dle­žnih tu­ži­la­šta­va sti­za­la su sa­mo štu­ra sa­op­šte­nja da se pos­tup­ci na­la­ze u fa­zi is­tra­ge, ta­ko da pra­kti­čno ni­ko ne zna ka­kva je su­dbi­na pre­os­ta­lih odma­ra­li­šta na oba­la­ma Ja­dra­na, či­ji su vla­sni­ci pro­pa­li i uni­šte­ni pri­vre­dni gi­gan­ti iz BiH, me­đu ko­ji­ma je i biv­ši po­nos he­mij­ske in­dus­tri­je SFRJ.

Za razliku od bivših radnika „Incela“ i brojnih ekonomskih eksperata, predstavnici vlasti RS tvrde da hemijskom gigantu nije bilo spasa te da je njegovo rasparčavanje i privatizacija bila nužnost.

„U glo­bal­nim okvi­ri­ma, proi­zvo­dnjom ce­lu­lo­ze, što je ne­ka­da bi­la pra­kti­čno osno­vna dje­la­tnost „In­ce­la“, da­nas se ba­vi sve­ga če­ti­ri ili pet kom­pa­ni­ja na glo­bal­nom ni­vou, ta­ko da je ilu­zor­no go­vo­ri­ti da je „In­cel“ sa svo­jim ka­pa­ci­te­ti­ma i zas­tar­je­lom te­hno­lo­gi­jom mo­gao da se bo­ri s nji­ma. Po­red to­ga, po­oš­tre­ni su eko­lo­ški stan­dar­di ko­je „In­cel“ je­dnos­ta­vno ni­je mo­gao da pra­ti. Nije tačno da je „In­cel“ uni­šten u njegovom kru­gu, odno­sno u okvi­ru Po­slo­vne zo­ne tre­nu­tno ra­di vi­še od 70 pri­vre­dnih su­bje­ka­ta ko­ji za­poš­lja­va­ju oko 1.700 ra­dni­ka“, zvaničan je stav rukovodstva (čitaj Vlade RS) Poslovne zone „Incel“ .

Gigant spao na dva slova

Je­di­ni po­zi­ti­van pri­mjer privatizacije pred­stav­lja „In­ce­lov“ ne­ka­daš­nji po­gon „Ce­lex“, ko­ji je ku­pi­la slo­va­čka fir­ma „Eco In­vest“. Slo­va­ci su 65 po­sto drža­vnog ka­pi­ta­la, či­ja je vri­je­dnost pro­ci­je­nje­na na 7,4 mi­li­ona, ku­pi­li za 500.000 KM. To je pra­kti­čno i je­di­na fir­ma iz sas­ta­va ne­ka­daš­njeg gi­gan­ta ko­ja je za­drža­la dje­la­tnost i u ko­joj da­nas ra­di vi­še od 200 ra­dni­ka.

Osim Poslovne zone „Incel“, kao javnog preduzeće koje je vlasnik nad objektima koje rentira, Vlada RS vlasnik je In­dus­trij­ske plan­ta­že koja je, po­red „Ce­lexa“, je­di­na zdra­va fir­ma iz sas­ta­va biv­šeg „In­ce­la“. Ovo pre­du­ze­će se ba­vi plan­ta­žnim uz­go­jem šum­skog drve­ća i po­sje­du­je oko 7.500 he­kta­ra pod plan­ta­ža­ma na po­dru­čju La­kta­ša, Če­lin­ca, Srpca i Prnja­vo­ra. Unatoč dobrim poslovnim rezultatima upu­će­ni tvrde da se upra­vo zbog to­ga već go­di­na­ma pravi strategija ka­ko firmu devastirati, ka­ko bi nje­na imo­vi­na i vri­je­dne plan­ta­že, po uho­da­nom re­cep­tu, privatizirali za račun lokalnih tajkuna.