Erduan Katana

Razgovor vodio
Zoran Vučkovac

Facebook
Twitter
LinkedIn

Transkript intervjua

Zoran: Dobro veče.

Erduan: Dobro veče.

Zoran: Gospodine Katana. Ovaj, pruda, ako možeš predstavi mi se. Gdje si rođen, kad si rođen, okle familija i one osnovne ‘vako demografske (00:13 – nerazumljivo).

Erduan: Ja sam Erduan Katana. Rođen sam u Banja Luci, ovde, jel’, 2.4.1959. godine. Moja porodica je takođe, moja porodica je takođe iz Banja Luke. Moji roditelji rođeni su u Banja Luci tako da eto može se reći da je to neka stara banjalučka porodica.

Zoran: ‘Ajde ono da krenemo od početka. Djetinjstvo, rana mladost, gdje ste ih proveli, kako?

Erduan: Znači djetinjstvo sam proveo ovde u ovoj kući, ovo dvorište. Doduše sve je bilo malo drugačije. Bilo je lijepo to neko djetinjstvo, bar u mom nekom sjećanju. Bilo je nešto simpatičnije, ljudi su se više družili. Nije bilo tih nekih etničkih naboja. Moj prvi komšija tu je bio Srbin jedan, sjajan lik, Dušan Zagorac koji je bio kamerman u kinima ovde u Banja Luci pa smo i kao klinci mogli preko veze da dođemo do karata. Tad je kino bilo interesantna stvar. Gledanje filmova bilo je puno važnije. Sjećam se tih nekih drugih vremena kad su ljudi zajedno slavili pa su dolazili kod moje bake koja je živjela dole ispod ove kuće, koja je bila vjernica. Ona je pripremila Bajrame, oni su dolazili na Bajrame. Mi smo išli kod njih na slave. Bilo je neko sasvim drugačije vrijeme nego danas.

Zoran: I Banja Luka je prostorno drugačije izgledala nego ovdje.

Erduan: Drugačije je bilo. Pa ovdje je taj bio bukvalno taj neki miks. Ta multietničnost kako se ovdje voli reći je postojala. Tu su prve komšije bili Hergija, koji su Hrvati. Ove dvije kuće niže su bili isto jedna porodica Lovrić, Hrvati. Tu u ovim zgradama preko puta stanovali su oficiri Jugoslovenske narodne armije, neki niži oficiri, zastavnici, ne neke velike funkcije. Tako da ono svi smo tu nešto odrastali zajedno, igrali smo se. U toj kući prekoputa taj neki moj prijatelj iz djetinjstva najbolji bio je Predrag Bibić. Mislim da su oni negdje dole iz Knina ili tako nešto. Ovaj, njegov otac je bio, mislim da je major ovako nešto bio. Ne mogu se sad tačno više sjetit’.

Zoran: Isto u tim zgradama je živio, ne?

Erduan: U ovoj zgradi preko puta. Tako da bilo je neko lijepo djetinjstvo u kome smo se igrali. Nije bilo kompjutera. Nije bilo čak ni puno pa nekog bogatstva, ne znam hrane, nečega, u tom smislu bilo je nekih oskudica, al’ čini mi se da smo bili sretniji. Ono, djeca su se igrala na ulici, svak’ je dolazio kod svakog u kuću, mama, baka ono namaže nešto na šnitu hljeba, mi samo pokupimo to i idemo dalje. Praćke, strele, nekad lopta, fudbal, košarka kasnije, ne znam, kad smo malo narasli. Uglavnom djeca su se puno više igrala, bila puno više na otvorenom prostoru. Doduše to je i logično. Nije tad u Banja Luci ni bilo nekog velikog saobraćaja. Moj otac je, ja se sjećam, ja mislim da je to bilo negdje šezdesetih nekih godina je kupio fiću koji je imao registarske tablice kojih se i dan danas sjećam, znači BL 2423. Eto, mislim, to je. Tad je vrlo malo auta bilo u gradu tako da i nije bilo neke opasnosti za djecu. Dosta drugačije nego što je sad. Nije bilo ove ceste pored. Ova cesta pored nije čak bila ni asfaltirana ova tu. Bila je tu asfaltirana do Čajevca, a ovo je bio makadam.

Zoran: Zalokvan na jesen.

Erduan: Pa dobro, ono, nama je to bilo simpatično, mislim. Mi smo se igrali. Pravili klize zimi. Tu smo se sankali. Recimo tu je pored bila Paskolna ciglana pa su ostala ta dva magacina u kojima je on vjerovatno drž'o ciglu. Kasnije je to JNA uzela pa je vojska tu čuvala kamione, autobuse onda smo se svi tu često igrali, mislim. Vojnici su nas puštali pa smo se mi tu igrali. Recimo, otprilike gdje su sad te barake, tu je bila jedna velika rupa gdje su, gdje je Paskula, on je bio Jevrej, kopao tu glinu za tu ciglanu. To je bila ogromna rupa u kojoj smo mi zimi sankali se i skijali. To je sad zatrpano. Toga više nema. Eto.

Zoran: A ovaj, kako bi opisao porodicu svoju ono statusno, klasno, regionalno, lokalno?

Erduan: Ne znam, ono, čini mi se da, možda mi je to teško u ovom momentu ono reći, ali mislim da tad ni nije bilo neke te velike razlike. Mislim moji jesu u tom nekom pogledu bilinu obrazovnom smislu obrazovaniji otac jer moj otac je odmah nakon Drugog svjetskog rata završio ekonomski fakultet u Zagrebu. Mama je još prije rata imala ono osam razreda gimnazije jer tad se išlo prvo čet'ri razreda osnovne pa osam razreda gimnazije tako da je ona imala tih osam. To je bilo dosta tako da je bila službenica. Radila je u računovodstvu i bar ono što se ja sjećam ona je pričala da je poslije rata išla po selima oko Banja Luke, obrazovala, vjerovatno te ljudi učila čitat i pisat. Ne znam sad tačno šta je radila. Oni su držali nastavu. U tom nekom smislu jesu bili, mislim, ma možemo eto čak reći otac je uspio ovu kuću da napravi pdeset devete godine tako da možemo reći da smo i materijalno dobro stajali. Oboje su radili tako da nismo imali u tom materijalnom smislu nikada problema. Zanimljiva je priča s tim mojim ocem. On je čitav život bio direktor. Recimo to je on meni jednom pričao, znači ti naši rođaci su bili u Partizanima i jedan od njih je bio ministar da li šumarstva ili poljoprivrede u Bosni i Hercegovini i otac kad je diplomir'o četrdeset osme ili devete, prvi dan kad je doš'o da proslavi jel’ što je završio fakultet, sretne, nije tad bilo puno, Banja Luka je tad možda imala četrdesetak hiljada stanovnika, možda pedeset, sretne tog strica koji mu je rek'o – Javi se sutra na posao. Naravno tata otiš'o malo proveselio se s društvom i poslije mi je baka pričala, il’ majka kako smo je mi zvali, kako je ujutro došla policija na vrata u osam sati, otac je spavao i pitali ga – Jel’ Sulejman tu? Majka rekla – Pa jest, eno ga spava. Kaže – Budite ga, mora na posao. I onda je policijskom pratnjom proveden na posao i odveden u tadašnju firmu Prvi maj postavljen za komercijalnog direktora i čitav život poslije je bio direktor.

Zoran: Da. Da. Da. Mamuran.

Erduan: Bio je mamuran. Pa dobro, to neka druga vremena bila i ljudi su sa puno više elana i entuzijazma gradili to neko društvo. Kroz radne akcije i kroz neki dobrovoljni rad i to je sve sad izgubljeno negdje u ovim volontarizmima. Prije su zamjerali komunistima pa eto..

Zoran: Iskorištavaju.

Erduan: Iskorištavaju jadnu omladinu pa tjeraju ih na radne akcije, a sad ovi ne iskorištavaju samo su preimenovali radne akcije u volontiranje, pa ti to ono dobrovoljno. A ne možeš dobit’ pos'o ako ne odradiš volonterski jedno dvije godine negdje, jel’. Jel’ to tako danas funkcioniše? Ne znam. Nisam siguran.

Zoran: Na poslu si sto godina. Imaš dugo posao. A ovaj, a ono, kad se spomene sad Banja Luka, ono, imaš ti viziju prije i poslije, šta ti prvo padne na pamet? Na šta te asocira?

Erduan: Pa ne znam. Banja Luka je dosta se promijenila pod broj jedan, znači, ono, većina tog mog društva iz djetinjstva više nije. Znači prva mi je asocijacija to. Komšija, prijatelja, rođaka, ovu kuću koju smo mi zajedno dijelili sa tetkom koja je imala isto dva sina. Ovde ispod je stanovao stric koji je

imao kćerku i sina. Znači to je sve. Oni su u Danskoj. Ova jedna se prije par godina vratila, od strica kćerka. Njegov sin je u Zagrebu. Tako da.

Zoran: Prvo na taj manjak, nedostatak.

Erduan: Manjak, nedostatak. Pa eto, ono, odrastete s nekim ljudima pa jednostavno fale. Neki su pomrli. Hajde recimo to je neka prirodna selekcija. Neko mora i umrijeti, ali jednostavno izgubilo se dosta toga. Izgubio se taj komšijski odnos, izgubili su se ti neki odnosi. Prije su ti, te komšije pa nekako se pomagale, družili se. Bilo je normalno doći i reć – Daj mi onu teglicu, daj mi ono malo ulja, daj mi malo šećera. Il’ zvat nekog na akciju, ono ti zidaš nešto praviš pa zoveš komšije, oni se odazovu. Oni dođu da ti pomognu.

Zoran: Institucije zajma.

Erduan: Ma nije. To je. Kako se to zvalo? Moba, je li? Ti ideš njemu, on ide tebi. Pomažu jedni drugima. Toga više nema. To je nekako sad, ono, svak’ se otuđio. Svako neki svoj film fura. Ostalo je novi ono dobar dan, dobar dan, ali nema više prisnosti te neke. Mislim da je u tom smislu ono današnje društvo mnogo hladnije. Mada i taj novac i to sve, borba i te neke ratne traume da su sve to nešto promijenile.

Zoran: A reci mi malo ono, sada malo skok, osamdesete godine. Kakve su tebi bile osamdesete godine? Ti si tad bio ono u punoj snazi.

Erduan: Pa osamdesete godine su bile najljepše, čini mi se po nekom mom viđenju. Mislim da u tom trenutku u Jugoslaviji baš bilo lijepo živjet. Bile su te neke pa slobode, putovat mogli smo, puno družit se, bilo je puno događaja kulturnih, muzičkih. Ljudi nisu puno bendali politiku, ono. Znalo se tu nešto. Ima neka grupa tamo. Moralo se znati ko je predsjednik države i ne znam ni ja i to je to. Mislim tebe nije interesovalo ni ko je gradonačelnik Banja Luke ni ko šta radi. Uglavnom dobro se živjelo da Vam kažem. Sad kad se uporedi i plate i penzije i sve, to je (14:21 – nejasno) bilo neko zlatno vrijeme. Ali bila je i ta, da, u to vrijeme počinje se javljati i ta kritička misao u Jugoslaviji.

Zoran: Popularizuje se kritička misao, mislim ono.

Erduan: Pa ono, hajde da kažem, recimo možda je poslije Titove smrti ono krenulo. Ne mislim baš da je on bio neki tiranin, ali da je malo više se krenulo u to. Pojavljuje se gomila omladinskih časopisa, Mladina, Polet zagrebački i pojavljuje se u Sarajevu, kako se ono zove, Alter, mislim gomila ono, u Beogradu, kako se ono, ne mogu se više sjetit tih naziva, ali tih nekih omladinskih časopisa koji su vrlo kritički se odnosili. Čak i ako uzmete novine iz tog vremena ima dosta stvari. Recimo moj otac je bio član Komunističke partije i redovno je prim'o onaj list Komunist. Ja sam najbolje ekonomske analize mogao pročitat u Komunistu, nigdje drugdje.

Zoran: Kao ekonomist sad.

Erduan: Ne, ekonomske analize. Nije šala. Vi ste u Kkomunistu mogli baš ono činjenice prave, kakvo je stanje je privredi, zaposlenost, nezaposlenost, problemi, zaduženost, nezaduženost. Znači baš se ono u tim nekim stvarima dosta ono i preispitivala se ta ne znam komunistička prošlost, te neke…

Zoran: I planska privreda.

Erduan: I sve to nešto. Al’ bilo je puno relaksiranije, al’ većina ljudi nije ih interesovalo. Ja se ne mogu tačno sjetit podataka. Mislim da negdje pred raspad Jugoslavije možda, u Jugoslaviji je bilo oko dva, dva i po miliona komunista, članova Komunističke partije, znači ostali uopšte nisu bili jer ne vidim ja sad razliku između ovog sistema i onog. Iako ja nisam bio u Komunističkoj partiji, bio sam uvijek

nekako kritički i prema onom režimu. Pokušav'o sam uvijek te pozitivne strane odredit negativne, ali je jednostavno taj, ta kritička misao je postojala. Vi ste mogli uredno kritikovati one neke pojave u društvu. Ne znam, ja se isto sjećam tad se počinje govorit o nekim aferama tipa vikendica po Neumu nekih funkcionera BH, znači i uopšte nije tačno da se nije recimo moglo govorit o tim nekim stvarima u ovome. Isto k'o što je laž, jedna od veliki laži ovo što forsiraju ovi da kao u onom sistemu ti nisi mogao ići u crkvu, da nisi mogao ići u džamiju. Moja baka je bila vjernica. Ona je uredno išla u Ferhadiju. Ono za Bajrame, Ramazane ili kako to već ide. Mislim, ja znam, mi smo išli na slave kod prijatelja koji su slavili koji su nas zvali. Dolazili su popovi, mislim, ja ne znam, ta neka izmišljotina nije se smjelo to nešto radit, mislim da je to jedna od velikih laži. Tako da.

Zoran: A ovaj, jel’ se sjećaš, ono, kad se prvi put pojavljuju ove face koje će odigrat ulogu devedesetih? Kako je tebi to, mislim lično…?

Erduan: Pa negdje, moj lični osjećaj da negdje već osamdeset osma, osamdeset deveta da već počinje neke stvari.

Zoran: Mislio sam na ono prvi put spominjanje proces sarajevski il’ ne znam tako gdje se, ne znam, ljudi poput ovih, ono, vođa partija pojavljuju, ne znam, prvi put javno. Jel’ se sjećaš toga? Jel’ ti to išta značilo?

Erduan: Pa da ti kažem. Sjećam se tog nekog procesa koji je bio protiv Fikreta Abdića. To je bilo ono kao neka velika afera Agrokomerc u koje je bila umiješana ta. Mislim u tom momentu Agrokomerc je bio jedna velika firma koja je imala veliku ekspanziju, ali moj ličmni utisak jeste da je to više bilo usmjereno protiv Pozderaca nego protiv Agrokomerca. Taj kraj je uvijek bio pasivan i u onoj Jugoslaviji. Oni su imali jednu manu. Pošto su oni imali onu pobunu nakon Drugog svjetskog rata dole u Cazinu onda su bili na neki način kažnjavani. Kad se pojavio Abdić, kad je krenulo stvarno da razvija to, lijepo je to išlo i nije on radio ništa što drugi u Jugoslaviji nisu radili. Mislim da su to radili sa mjenicama i u Sloveniji i u Hrvatskoj i u Srbiji, možda i više nego on. Znači, pustite mjesnicu pa ću poslije to ono malo. Znači svi su radili to samo što je on bio malo (20:14 – nejasno šta Erduan govori jer Zoran kašlje). Dobro mislim (20:17 – nerazumljivo) ti neki politički procesi, ali već tad počinje ta, možda je i ta frka već ranije počela na Kosovu. Ustvari sve počinje od Kosova. Počinje od one pobune rudara na Kosovu i kad se počinje angažovat neka velika vojska, policija Jugoslavije koja se šalje na Kosovo. E sad.

Zoran: Al’ mislim ono tvoja lična sjećanja na to. Erduan: Ma meni to…

Zoran: Nije ni prolazilo kraj tebe, jel’? Previše je živahno bilo da bi ti…

Erduan: Ma previše živahno. Mi smo bili, bolan, totalno apolitični. Nama je bilo bitno samo gdje ćemo otić na koncert, gdje ćemo otputovat, gdje ćemo se dobro provest, gdje ćemo se dobro napit. Mislim ono, ljude uopšte nije zanimala politika. Mi smo, ono, ti si to mog'o čut na vijestima ako si čit'o novine. Moji su, ono, kupovali po dvoje troje novina pa sam ono ponešto i čit'o. Osim ovih omladinskih časopisa. Zanimala me muzika. Ono, kupovale se ploče, išlo se u Zagreb, u Grac po ploče kupovat. To mi je bilo bitnije, mislim. Ko je na vlasti, ko nije na vlasti, ko će bit na vlasti, mislim, nije me uopšte ni zanimalo kao ni devdeset posto. Misim, čitava stvar, to sam maloprije pokuš'o, kren'o da kažem pa nisam. Znači nema razlike između ovog i onog sistema. U onom sistemu komunisti su išli, vjerovatno nisu svi ni bili komunisti, vi niste mogli biti direktor ako niste bili u Komunističkoj partiji. Ja ne vidim razlike sad, ali samo direktor, znači samo direktor. Ostale funkcije ste mogli obavljat. Ja znam ljudi koji su bili vjernici i nisu htjeli ić u partiju, bili su i šefovi i ovo, ali nisu mogli biti

direktori, nisu mogli biti, ne znam šefovi partijskih nekih jedinica i, a ja ne vidim kakva je razlika sad. Vi ako niste u partiji, ne možete više bit ni portir. Mislim sad je čini mi se gora situacija nego prije. To je neki moj lični, moje lično viđenje znaš svega toga.

Zoran: A onda, mislim, ono, s početkom devedesetih počinje su politizovat zapravo ti identitarni momenti, ono prvi put je negdje politički bilo bitno zbog nekih stvari, ne znam, bit na nekoj strani. Kako se ti sjećaš tog upliva?

Erduan: Tad se nekad već počinjem bavit tim stvarima. To odjednom postaje dominantna tema, znaš. To je bilo nametnuto. To počinje s tom pričom od Kosova pa ona čuveni neki kongresi komunističke partije, svađe. Tad već i mi osjećamo da se nešto počinje loše dešavat u zemlji. Znaš ono. Sad ti imaš neki priču koja je, znaš ono, kao kreće priča kao – Mi Srbi, nas ima najviše u Jugoslaviji, jedan Srbin, jedan glas. Slovenci kažu – A ne, ne, ne možemo tako funkcionisat. Ne može Jugoslavija tako funkcionista. Onda Hrvati krenu. Ja se sjećam (23:44 – nejasno) onda počinje to kako smo mi sve to ismijavali. Šetaju oni onda od Bleda, od Brijona, Ohrida, ne znam tako ono skupe se Alija, Tuđman, Slobo, Ligorov ko je još bio ne mogu se sjetit. Ligorov je bio Slovenac i onda oni tako nešto razgovaraju kakva će bit Jugoslavija. Pa već počinješ ti osjećat da tu nešto ne štima. Al’ već tad počinju i one priče. Slobodan Milošević je strahovito dobio ono kao neki (24:31 – nerazumljivo), to je kod Srba strahovito, to je meni bilo smiješno. Srbi su odjednom ono, Slobo je bog, znaš ono, odjednom vidiš ti na autobusima Slobine slike, ono što je meni bilo recimo to simpatično i neobično, ono. To nikad kod nas nije bilo. Počinje ta neka euforija vođe, što je meni onako bilo, kad sad gledam onako bilo, recimo to mi je bilo interesantno. Znaš odjednom svi su nešto nabrijani, svi su i tad već počinju one neke ružne priče, znaš ono ko je koga više pokl'o u Drugom svjetskom ratu. Tad već počinju ono priče o Jasenovcu, počinju se jame neke iskopavat, prenosit mošti nekih svetaca i tu je, tu je već onda i u Hrvatskoj i. U Bosni nije još bilo toliko. U Srbiji i Hrvatskoj već je bila dobro nabrijana atmosfera. Znam ono već devedesetih kad si ti putov'o po Hrvataskoj, to je već bilo ono Franjo Tuđman, šahovnica, tad je već nabrijano ono. Ljudi su već bili…

Zoran: A ovdje u Banja Luci? Ono, momenat pred izbore, izbori.

Erduan: Pa, to se pred te izbore prve, nazovi demokratske, moglo osjetit, znaš. Ja sam recimo sjećam ima tu taj parking kraj moje kuće, tu su dolazili ti autobusi, ne znam SDA ima svoj skup, SDS ima skup, HDZ, ne mogu se sjetit jel’ im'o HDZ, al’ znam za SDS i SDA. Dođu, dovuku tih nekih autobusa, dovuku tog nekog svijeta, ne znam odakle ih dovuku. Ono gomila nekih autobusa, ono nekim zastavama pa nešto tu. Već tu počinje ta neka nacionalna priča u Bosni. Počinje ustvari onog momenta kad je neko dozvolio da se SDA ono može registrovat kao ta neka nacionalna stranka. I znaš počinje ta znaš klica mržnje polako da raste.

Zoran: A ovdje u Banja Luci, mislim ono, nije bilo srpsko uporište tada. Kako je to izgledalo ovdje?

Erduan: Pa nije još bilo ono, već je to, mislim ljudi ovdje zaboravljaju jednu stvar, znači da su ti prvi izbori u Bosni i Hercegovini dobili vlast, osvojili i uzeli vlast i Bosni i Hercegovini tri nacionalne stranke, SDA, SDS i HDZ. Oni su kao koalicija osvojili vlast. Pojedinačno nisu mogli uzet. Poslije mislim da su i reformisti bili jači od njih i tako dalje. Sad ne mogu tačno da se sjetim rezultata tih izbora devedesete, ali oni su kao koalicija osvojili vlast. I sad je to stvarno ono smiješno ta ista koalicija ja se sjećam nekih slika ono Alija Izetbegović i Radovan Karadžić negdje na nekom mostu tamo na Drini, da li je u Višegradu vjerovatno, ono, i ono najavljuju – Mi ćemo od Bosne i Hercegovine napravit Švicarsku i tako dalje, da bi možda samo jel’ godinu dana nakon toga zaratili jedni protiv drugih. Mislim pazi koalicioni partneri. To ja, mislim da nije zapamćeno u svijetu da koalicioni partneri

zarate. Znam da je bilo ono dešavalo se da ljudi, izbije rat zbog fudbala, fudbalske utakmice, baš ono ko je vlast osvojio na izborima…

Zoran: Da. Da, bukvalno mobilizujte svoje. Erduan: Mobilizujte svoje.

Zoran: Da, da, čudo jeste. A sad ono to kako se ti sjećaš prvih izbora? Šta je tebi bilo ono? Izaš'o si da glasaš, jel’ tako?

Erduan: Već je nabrijana atmosfra. Sad ću ja to tebi ispričat. Jedan interesantan momenat. Goga i ja smo se tad nešto počeli zabavljat, znaš i već kreće neka paranoja, ovaj kod ljudi, znaš. Ne znam, to je već devedeset prva. Ja se sjećam jednom dolazim kod Goge, ona je stanovala u pentagonu. Nedelja je, poslijepodne, sunčan dan, ‘vako juni, juli, nije bitno. Ljudi već počeli organizovat neke straže po haustorima. Ono kao, pošto te zgrade sve neki oficiri JNA, sve nešto se oni organizuju. Sad Goga i ja u autu, znaš, i prilazi meni čovjek i upori ‘vako pištolj u glavu i kaže – Šta vi radite ovdje?! Mislim ono, ja sam još bio lud tol'ko, ono mlad negdje, nisam im'o prilike da izađem znaš iz auta da da slupam, al’ stvarno sam dobio želju da izađem i da ga slupam da ga zgazim ono nogama idiota. Hoću ti reći, već tad smo počeli ono razmišljat. Meni su neke stvari postale jasnije malo ranije. Im'o sam sreće negdje da osamdeset devete godine mislim da pročitam jednu knjigu vrlo interesantnu koja se zvala Strategija haosa. Ja sam volio čitat knjige, a tu sam knjigu slučajno kupio u jendoj knjižari ovdje kod pozorišta jel’ mi se čisto svidio naslov, a napis'o ju je (30:58 – nejasno) Bišćević. On je bio jedan novinar Vjesnika iz inostranstva, a poslije je bio savjetnik mislim da savjetnik Tuđmana il’ ovako nešto. On je napis'o tu jednu sjajnu analizu o raspadu Jugoslavije. Znači osamdeset devete godine već je pis'o knjige o tome. On je baš dao jednu sjajnu analizu onako novinarski početka sukoba na Kosovu, kud bi u kom pravcu to sve moglo ići. E kasnije, pošto sam volio ić po te ploče u Grac, ovo ono, to je možda isto osamdeset deveta, devedeseta početak negdje, ovaj, sretnem čovjeka u autobusu koji mi kaže – U Jugoslaviji će bit rat i ovo će se sve raspast. A ja sam još bio veliki Jugosloven, još sam vjerov'o da u tu zemlju Jugoslaviju. Ja gledam čovjeka, mislim lud, kad on meni vadi novine. Znači osamdeset devete, devedesete su u Austriji već uveliko pisali o raspadu Jugoslavije, bile iscrtane granice neke.

Zoran: Da.

Erduan: I onda, znaš, sam ja malo počeo drugačije kompletnu tu sliku da gledam ono s nekim drugim pogledom. Još se ja ne dam. Još ja vjerujem u tu priču, realno. Mislim, to je opet neka propaganda, al’ to je opet crv, crv neke sumnje ti je pa ti onda valjaš to po glavi, pre…

Zoran: Prebiraš.

Erduan: Prebiraš. Vidiš kad malo razgovaraš s ljudima da baš stvari ne idu u dobrom pravcu. Znaš već tu počinje ona priča da odjednom tvoji najbolji drugovi s kojima si ti odrast'o i koji su bili do juče u komunističkoj partiji da odjednom postaju neki veliki nacionalisti, znaš oni nešto kreću neku priču, ono, srbuj, ne robuj. Ne znam odjednom neki tamo muslimani počinju gluposti neke da trabunjaju. Ne znam, ono. Hrvati isto tako. Ne znam, ono, ti vidiš da ne može to na kraju dobro završit. Tako da negdje…

Zoran: Uglavnom moglo se to (34:02 – nejasno). Jel’ moglo tako u komšiluku? Jel’ moglo na poslu? Jel’ moglo…?

Erduan: Pa na poslu nije, ali’. Mi smo imali neku malu firmu u kojoj je bilo tri četiri čovjeka. Radili, ono. Bili smo prijatelji. Bio je jedan Srbin, Slobodan Marić, bio je jedan Miković, Hrvat, bili ja, ono, još par ljudi tako bilo, bavili se nekom trgovinom. Mada nije tu, ono, ti si se bavio s nekim poslom, ono…

Zoran: Ma da, radio si.

Erduan: Radio tako da nije tu nešto bilo, na poslu nije bilo tih nekih tenzija, al’, ono, kako bi’ ja rek'o, mogla je tačno se osjetit ta neka razlika, ja ne volim te neke, tu neku podjelu u tom smislu, al’ između tog gradskog i tog nekog ruralnog stanovništva. To ruralno stanovništvo baš je već bilo dobro nabrijano, znaš. Ma da li je to možda nešto logično. Mi smo ovde odrastali u toj nekoj mješovitoj sredini, odrastali smo raznih naroda i nacija, razumiješ, ono, a oni su možda živjeli u tim nekim malim zajednicama.

Zoran: (35:34 – nerazumljivo jer se miješaju glasovi sagovornika)

Erduan: Pa se to lakše primalo kod njih i moglo se tu osjetit već ta razlika između tih nekih hajd da ih nazovemo gradskih momaka i tih ruralnih.

Zoran: Kako ti se čini? Šta? Po čemu je Banja Luka bila drugačija od ostatka Bosne, Juge tada,a po čemu, mislim ista kao i ostatak, ono, po ne znam ni ja, upravo u tom momentu politicazije te, politikanstva uglavnom?

Erduan: To je, pa meni sad to neko vrijeme jako čudno i definisati i objasniti. Ja se sjećam recimo da je tad se tako ludo živjelo. Znači te neke osamdeset desvete, devedesete godine se toliko ludo živilo i toliko se intenzivno živilo da kao da su ljudi osjećali da će bit nešto strašno. Znači onako mi smo znali, znači da idemo da pijemo do dva do tri do pet uitru. Ja idem onda u šest sedam uitru na pos'o i tako danima je to ono, al’ tako je živilo puno ljudi…

Zoran: Puno ljudi.

Erduan: Puno ljudi, ono. To je bilo nešto normalno, ono, znači ono već je to ono nešto ono. Puno se pilo, puno se. Šta da ti kažem. Mi smo i prije toga bili, mi smo više bili okrenuti Zagrebu nego Beogradu. Uvijek. Iz Banja Luke su prije uvijek išli studirat u Zagreb zato što je Zagreb bliži, 180 km, a Beograd ti je bio, ne znam, 360 km. I onda normalno ideš bliže to. Drugo to, taj Zagreb već je u tom nekom smisli i kulturnom i ovom onom. U Zagrebu se prve one ploče pojavile pa smo išli kupovat prve ploče, pa smo išli… A tad je sve funkcionisalo, znaš. Im'o si ti voz je uredno iš'o. Ne znam kol'ko je vozova išlo tu kroz Banja Luku. Nama nije bilo ništa…

Zoran: Sjest.

Erduan: Da se zacugamo. Bio je voz, ne znam, u pola jedan ‘vako iz Banja Luke za Zagreb, mi ono pijemo, odeš na željezničku stanicu, to se zvalo kod Gvozdenog konja, ono nastaviš pit i ono šta ćemo, hajmo u Zagreb. Sjedneš na voz, ‘ajmo u Zagreb. Razguliš u Zagreb, mislim. Onda, ono, nešto piješ, provedeš dan u Zagrebu i vratiš se isti dan u Banja Luku, mislim. Voz, stotine autobusa. Išli smo na koncerte u Zagreb, nismo išli na koncerte u Beograd.

Zoran: Ma ja, ma ja.

Erduan: Ja jedini koncert ono što sam baš iš'o maksuzile u Beograd to je bio onaj na Hajdučkoj česmi Bijelog dugmeta. Pa recimo Claptona sam iš'o gledat u Zagreb, (38:37 – nerazumljivo) sam iš'o gledat u Zagreb, pa više ne mogu se sjetit, neki, al’ to je bilo vrlo interesantno što je u Banja Luci u to vrijeme ta neka muzička scena osamdesetih bila izuzetno aktivna. Ti si im'o da su neke grupe dolazile u Banja Luku, nisu dolazile u Sarajevo. Sve su im'o, Džordi im'o koncerte pa Džon Mejla, Nazareta, pa

recimo Omege. U Banja Luku ti je doš'o Stiv Harli, Kukni Rebl na vrhuncu slave kad su imali onaj hit Make me smile (Mejk mi smajl). Znači dolazili u Banja Luku, nisu išli u Sarajevo. I tad je nešto u to vrijeme je bila otvorena dvorana Borik i to je ono baš bilo nešto. Ljudi koji su radili u dvorani Borik su radili tako da je masa tih grupa baš ono dolazila, ne znam, dođe iz Ljubljane u Banja Luku i Sarajevo, ne znam, nisu išli u Beograd, nisu išli. Dolazile su, ne znam, te neke svjetski poznate grupe i bilo je vrlo živahno, razumiješ. Nije bilo volko kafana. Bilo je kafana, al’ ne volko. Još uvijek kafića je bilo tu malo, tri četiri kafića si im'o ono po Banja Luci početkom. Taj disko je bio fazon, ono. Disko Borik, ono. Kasnije su ti kafići preuzeli taj. To je uglavnom postalo mjesto druženja. Im'o si ti nekih par kultnih kafana tipa Mostar, Aleksinac. Recimo Aleksinac ti je bio baš kultna kafana gdje su se skupljali ono banjalučki intelektualci koji su voljeli da popiju.

Zoran: i gdje je to bilo?

Erduan: To ti je bilo ovdje. Znaš li gdje je bio Mtel? Zoran: Mhm.

Erduan: Prije ono. Eh, odma’ tamo iza Mtela ona zgrada. Znači ne ona sad u Gospodskoj što je. Uđeš vako u prolaz pa dole u podrumu ti je bila jedna kafana. To ti je preko puta onog zanatskog centra ili banka, kako se zove sad ta banka, ja mislim da je to bila Jugobanka, sad se zove, a joj, ne mogu više. Ovaj, uglavnom, preko puta one banke tamo. Mostar ti je bio ovdje. Recimo jedna od značajnijih kafana ti je bila Banski dvor, u Banskom dvoru kod Milutina kafana.

Zoran: U podrumu ili s one druge strane?

Erduan: Ne, s one druge strane. Nije u podrumu već gore. Pa si im'o tu neku scenu, nekih jazz klubova. Im'o si dva jazz kluba. Im'o si jedan u Banskom dvoru dole u podrumu, im'o si drugi u Palasu. Dva jazz kluba. Pa si… Bilo je interesantno tad. Puno raje je recimo putovalo zahvaljujući kulturno – umjetničkim društvima. Im'o si Čajevac, im'o si, kako se zove ono drugo, ovaj. Ljudi su onda puno više putovali, znaš. Postojala je komunikacija, putovalo se normalno po svijetu. Tad ti s jugoslovenskim pasošom si mogu u Ameriku uć bez vize. Ja mislim da je u tom momentu bio najtreženiji pasoš na svijetu, taj jugoslovenski, da ga ukradeš, da ga prodaš. Znači ti si mog'o u bilo koju zemlju na svijetu da uđeš bez vize sa tim posošom. Znači nisi im'o nikakvih problema. Ti sjedneš u voz, putuješ Njemačka, Švedska, gdje god hoćeš ako imaš para, jel’ i ako imaš volje. Ljudi su putovali i tad. Tad su se ljudi ono bavili tim sitnim švercom. Znam da su žene ono išle nešto u Istambul, nešto kupe nekih krpa, kupe nekih kožnih jaknica pa nešto onda pa se to donese pa. Išlo se u Italiju, Trst je bio ono…

Zoran: Glavni, da.

Erduan: Malo kafe, malo dteredženata, malo. Jest bilo tih nekih momenata u tom smislu, znaš ono, nisi ti mog'o kafe u neko vrijeme kupit. Ja se sjećam i onih nekih smiješnih vremena, ono, u ono vrijeme Branka Mikuića pa su izmislili parne i neparne dane.

Zoran: Da. Da. Da.

Erduan: Goriva pa jedan dan si smio vozit auto, drugi dan nisi smio vozit auto. Ali je… Ljudi su putovali. Putovalo se. Dosta se putovalo. Ljudi su se družili. Tad je svako mog'o otić na godišnji odmor i svako je mog'o otić na Jadransko more.

Zoran: Da, to je bila normala. A reci mi ovaj, sad ono, mali rez, kako je za tebe, koji je to dan ili događaj označio početak rata? Šta je to tebi bilo, ne znam, ovdje u Banja Luci uglavnom?

Erduan: Ja se sjećam da su mene u augustu, ono, regrutovali. Ja sam ti pionirska inžinjerija i nas su smjestili tamo u neko selo Žabari mislim da se zove, ono, Šibića han il’ se tako nešto zvalo, pa se skrene lijevo i šta ćeš? Mi smo ono nešto, krenula ti je frka ona sa Slovenijom. Tad faktički počinje rat i ovde. Mislim, oni nešto govore rat je počeo devedeset druge u aprilu, al’ nije mislim, ako smo mi imali ovde jedinice koje su ušle u rat u Hrvatskoj i u Sloveniji u augustu devdeset i prve, onda ne znam kad je počeo rat u mom selu, mislim ono. Mislim možemo govorit kad je počeo unutar Bosne i Hercegovine, ali mislim Krajina već bila u rati u devedeset prve. Znači uredno je vojska išla i onda kreće ono Hrvatska…

Zoran: Uglavnom ti si dobio poziv, javio se.

Erduan: Da. Ja sam dobio poziv. Mi smo se odazvali i to mi je donekle pomoglo da neke svoje odluke kasnije donesem. Uglavnom, mi kad smo došli tamo, prvo što sam uspio da snimim jest da je kompletan sistem rasturen. Znači oni su poslali nas vojnike, čuj ono, doveli su rezervne oficire samo. Znači ovih aktivnik oficira JNA, pa oni su sjedili po Banja Luci. Znači nije bilo ni jednog aktivnnog oficira. I onda ti već kreću one neke grupe što je meni ono bilo katastrofalno, ono znaš. Već ti se pojavljuju oni neki ljudi s kokardama, pojavljuju se neki sa nekim bijelim orlovima.

Zoran: Paravojne?

Erduan: Da. Oni su kao ono u sastavu JNA i mi smo sad tu i ja se sjećam kol'ko je to smiješno bilo. Mi smo kao inžinjerija i nama su poslali kao tu neku opremu. Samo ti pošalju šatore bez onih štapova pa ti ne možeš razapet pa mi spavamo po štalamo ono kod seljaka. Onaj, poslali nam one neke naše materijale, mine bez upaljača. Uglavnom to je bukvalno…

Zoran: Organizovani haos.

Erduan: Organizovani haos. I već tu kreće, znaš, pije se tu. Znaš još uvijek tu nije, Slovnija je, nije ono Hrvatska, (47:17 – nejasno) ono u Sloveniji krenulo kol'ko nije kod njih to dugo trajalo, par dana, digli kao. Ali tu ima jedna interesantna stvar. Ja uopšte nisam siguran jel’ to bio rat. Znači svi smo mi imali u vojsnim knjižicama da smo mi na, kako se to zvalo, vojnoj vježbi. Ja vjerujem da je 90% sad da vam pokažu ovi koji su bili nazovi tom ratu, imaju potvrdu da su bili na vojnoj vježbi. Mislim da je ratno stanje u Bosni i Hercegovini bar ovo ovdje Banja Luka proglašeno tek devedeset pete. Znači mi nismo bili u ratu. Mi smo svi bili na vojnoj vježbi. Ja se sjećam kad su mi to nešto udarali knjižicu, piše da sam bio na vojnoj vježbi. Mislim da je tako i kod svih ostalih. Nisu oni bili u ratu. Oni su bili na vojnoj vježbi. Uredno pozvani. E sad bilo je tu još nekih gluposti, uglavnom ja se sjećam da ova tu neka gradska raja, to se nešto družilo, mi smo tamo opet išli, pili, dolazili kući, (48:38 – 48:41 – nerazumljivo) mog'o si autom otić u rat. Ja se zajebav'o – Idem autom u rat. Im'o neku bubu. I već tu počinju frke, znaš. Recimo mi sjedimo, nešto cugamo, nešto se tu roštilja, ne znam peče nešto i onda dođe neko, tamo ti naviju ono ubićemo, zaklaćemo, neke znaš ono pjesme idiotske, spremite se, spremite se četnici i onda tu dođe do sukoba između nas. Ja znam bilo je gomila tuča. Znači potuku se kao fol JNA protiv tih nekih. Tad sam ja vidio da to ne ide u dobrom pravcu nikako. Jel’ upravo je bio taj neki sukob gradski – ruralni. Znaš ono, gradski momci, meni (49:46 – 49:55 – nejasno).

Zoran: Uglavnom unutar tih struktura ljudi koji su poslani na vježbe, tu se uglavnom potpaljiv'o sukob, jel’ kao?

Erduan: Pa ono, postoj'o je sukob. Na jednoj strani si im'o ljude koji su vjerovali da idu branit Jugoslaviju, a im'o si opet te neke paravojne formacije koje su već bile legalizovane devedeset prve. Neke sive orlove, sive munje, ne znam ni ja kako su se već prezivale, koji su bili već nešto sasvim druga priča, razumiješ.

Zoran: I radikalniji i zajebaniji.

Erduan: Ma ne, pazi ono, mi smo svi kao ono polagali tu čuvenu zakletvu JNA kad smo išli ono da ćemo štitit bratstvo i jedinstvo, suverenitet, teritorijalni integritet Socijalne federativne republike Jugoslavije i odjednom ti vidiš nema tu ni bratstva ni jedinstva i da se to kreće već u nekom fašističkom fazonu, ono neki nacionalizam koji…

Zoran: I koliko si ti dugo bio na, ovaj, tu u Topoli? Šta se događa u Banja Luci?

Erduan: Pa u Banja Luci se ne dešava, ja znam Goga je tad radila nešto to u opštini pa se ja sjećam jedne simpatične scene, ono. Napili smo se mi prethodnu noć i ono nešto mamuram ja, na nekom sijenu spavao u nekoj štali i zove mene, neko proziva moje ide, znaš, po tom zaseoku, ja siđem, šta je, koje, kaže zove vas neki general. Koji, jebo te, znaš, ja kontam šta je sad ovo, šta sam napravio sinoć, znaš, idem ja, ono, nešto kontam, mamuran sam ja, znam da nisam išta ono napravio neko sranje. Dolazim tamo, kad stoji tu nemi general i stoji Goga u onim bermudama crnim, znaš biciklističkim. Kaže – Ja došla tebe da vidim. Pa reko’ – Jebo te, ni u rat ne mogu otić da me ne maltretiraš. Ona je ono neku vezu potegla da dođe da me vidi. Iako smo mi mogli, ko je doš'o s autom. Poslije smo mi skontali to, dođeš s autom tamo. Mi smo pozadina u suštini bili, pionirska inžinjerija tako da mi nismo nešto išli, ono.

Zoran: Nigdje niste (52:39 – nejasno), da, da, da.

Erduan: I onda ti je, ova, ah, krenulo to onda već i u Hrvatskoj, to je već žešći fajt. E, čim se počne proljevat krv, čim počnu stizat (52:55 – nerazumljivo) i loše vijesti onda. Već je ono u Banja Luci atmosfera bila nabrijana i već je to ono bilo već napeto.

Zoran: I šta ti odlučuješ? Kako nastavljaš?

Erduan: Pa ništa. Sad ima ta jedna priča i s tom mojom jedinicom, al’ dobro, to nije bitno. Uglavnom, tu moju jedinicu su rasformirali i ja se vraćam kući. Sad sjedim i kontam šta ću. Znači imaš, nemaš puno opcija. Znači imaš opciju al’ bježat, znači opcija pošto je moja odluka bila kad sam vidio sve to, ja u taj rat ne idem jer vidim da se tu ne brani Jugoslavija da to više pojma nema sa Jugoslavijom, da je to već sasvim neka druga priča. I ja sam već tu ono odlučio ja više u taj rat ne idem. E sad, varijanta jedan je bježat ili ostat i nekako isfolirat sistem, varijanta dva. Varijanta jedan mi je otpala u startu. Moja pokojna mama, Behudina Katana, bila je jako bolesna, imala je multiplu sklerozu, znaš. Žena je bila nepokretna, nije mogla ić. Kako ostavit roditelje, razumiješ? Oni nisu htjeli. Još uvijek to ja kažem od straha postoji samo jedna jača stvar, to je nada. I oni su se stalno nešto nadali. Ono biće bolje, znaš. Pa i ako bude rata, neće to dugo trajat, znaš. Ma kratko ćemo mi to, ono, odradit. Neki uopšte nisu vjerovali da se može desit rat. Ja poslije toga, ja se sjećam, znači već tad kreću neke i žešće, znači devedeset prva, devedeset druga, ja odlazim na skijanje na Vlašić (55:24 – nerazumljivo) i osvaja Vlašić, repetiror osvaja i nas protjeruje s tih skijališta kao nema više skijanja, dosta. ‘Vamo, ne znam, priča neka gine se po Slavoniji i ‘nači to je, već počinje ta neka ozbiljuša. Ja odlazim u Sarajevo kod nekih svojih prijatelja i ka’em – Ljudi, nemojte se zajebavat, ono, haj, šaj, znaš ono. U Banja Luci je stvarno već napeto. Imaš u Banja Luci već podjelu. Imaš ljude koji neće da idu u rat, imaš ljude koji se dobrovoljno javljaju da idu u rat. Ti si im'o ovde pred ovim, kako se to zove, onaj, ministarstvo odbrane neka kancelarija, ona ti je bila kod one pivnice ondje u onoj gdje sad Ustavni sud, e tamo ti je bio, pa tamo su bili redovi ljudi koji su se, ono, devedeset prve dobrovoljno javljali da idu u rat, da idu ratovat, nešto. Udružili se, ono, nabrijani žešće, znaš.

Zoran: A kaži mi, ovaj…

Erduan: Samo da završom ovo. Ja odlazim u Sarajevo i ka’em – Ljudi, ba, tamo je rat, misle oni ovde, ono, kafići, haj, šaj, ma, ka'e, svugdje će bit rat, samo u Sarajevu neće. Ljudi, bolan, rat ne bira, nemojte. Ma kakav. ‘Nači, ljudi, dosta ljudi u Bosni nije vjerovalo da se može desit, da će rat u Bosni. Ono, kao, pa mi smo, znaš, neka izmiješani pa mi smo ovako, pa ne bi mi ovo, pa ne bi mi ono, ali ipak se desio. Možda, upravo su oni najviše, možda najstrašnije…

Zoran: Platili glavom. Erduan: Platili to što nisu… Zoran: Ignorisanje, da.

Erduan: Ignorisanje. Hiljadu dana te neko bombarduje. Popeo se na brda, stavio tenkove, još devedeset prve, druge mislim iskop'o gore sve i samo ček'o kad će počet, mislim.

Zoran: A reci mi, ono, ti si ‘ajde tad radio si, ovo ono, tad devedeset prva, ovaj, kako je to uticalo na život tvoj, Gogin, ono, posao, ovo, otprilike negdje logistički se znam ta inflacija i sve to se nešto događa?

Erduan: Pa nije još, nije još to, nije ta inflacija još uvijek, ono, znaš ono neko, to je bilo ono dobro vrijeme kad je ono Marković uspostavio taj odnos neki ono marka-šiling 1.7, onda počinje već to malo da se urušava, ali…

Zoran: Mislim na ovo nakon što si ti regrutovan. Znači nakon..

Erduan: Pazivi ovo. To ono, nešto, ono, firma radi, Goga radi u opštini, ona prima platu. Tad su te plate bile u nekim milionima. Znam da smo se zezali, ono, Goga kaže, ono, imam, zarađujem, ne znam, ono, po miliona dnevno, nešto, mislim ono, nekih dinara nečega, al’ je, kad to pretvoriš sve, bilo, te plate su bile oko 2000 maraka i veće. Ovaj, moja mama je tad bila u penziji i ona je primala 1000 maraka penzije. Tako da, živjelo se i dalje dobro. Mislim zato meni to još čudnije, razumiješ, što su ljudi živjeli dobro. Plate radnika i penzije su bile dobre. I najstravičnije je što su upravo ti penzioneri na tim izborima, pošto znam, bio sam u tom nekom, Goga je bila u tom odboru ustvari, za izbore, pa recimo u tom naselju gdje su uglavnom penzioneri je, ono, pobijedio SDS.

Zoran: Ma, ja, k'o i danas.

Erduan: K'o i danas. Mislim, u suštini, ono, ljudi kod kojih si možda najmanje očekivao da da će tu neku furku (59:58 – nejasno), razumiješ. Eto, junak će nas štit, mislim ono. Ti tamo neke devedesete godine skontaš oni su zahvaljujući takvim glasovima dobili tu vlast, na tim izborima prvim. To je recimo meni, nikad ja recimo to, ni dan danas ne mogu te neke jer upravo ti ljudi, ti članovi JNA, možda su, ma hajde da kažem, po meni najodgovorniji za ovaj rat na ovim prostorima. Jer oni su upravo živjeli najbolje. Oni su živjeli k'o bubreg u loju. Oni su dobijali stanove. Oni su imali plate enormne, razumiješ. Oni u mogli ić na liječenje i gdje, ono, po moru imali su onih odmarališta gdje god hoće, gdje im padne na pamet i oni su najviše radili da razvale tu zemlju što je meni, ono, i dan danas onako neobjašnjivo. Ako nisu pravili neko novo carstvo Dušanovo, jel’.

Zoran: A reci mi jel’ te neko upozorav'o na mogućnost rata? Da ideš, da bježiš, da ostaneš, da se skloniš, da ovo, znaš neke cake?

Erduan: Pa jest, da ti kažem, onaj. Tad već kreću, ovaj, gluposti. U to vrijeme Goga ti je radila u tom jednom odjelu boračko-invalidske zaštite i već dolaze, znači, oni neki ranjenici, mrtvi iz Slovenije, iz Hrvatske. Već to je udar na taj odjel. I već tu se dešavaju, ono, scene grozne, razumiješ, ono, čovjek misli, ono, pogin'o mu sin tamo negdje, on odma’ ima pravo, razumiješ, da ostvari neka parava. Im'o

si te neke zakonske norme. Moraš ispunit to, to, da jedinica dostavi ne znam gdje je pogin'o, kako je pogin'o, da bi to mog'o ostvarit. Međutim, ono, znaš, ljudi su tako, ono, smatrali moj sin je pogin'o, daj odma’, znaš. E onda je bilo par scena gdje su Gogu napadali tako da su na kraju, JNA je, dva vojnika JNA su bila pred njenom kancelarijom kad je radila i recimo baš taj jedan oficir JNA, neki Macanović je doš'o Gogi i rekao kao ovde će   biti krvi do koljena. Već počinje, ono, raja da odlazi ko je skont'o. Ljudi se pakuju, odlaze van, odlaze, ne znam, preko Beograda, avionima. Još to nešto funkcioniše i dolazio i rek'o nam fino – Ovdje će bit sranje. Ovdje će biti krvi do koljena. Bježite odavde. Ono, JNA se, neznam ono, trebala povuć, kao neki sporazum, kao JNA odlazi odavde. Ovaj hajde s nama za Beograd i fatajte se negdje, ovaj. I to je bilo ono recimo meni…

Zoran: Najdirektnije.

Erduan: Najdirektnije kad čovjek ti, ono, JNA kaže bježite odavde, ovdje će biti krvi do koljena. Zoran: A jel’ se sjećaš otpora ratu? Jel’ ono, ne znam ni ja…

Erduan: Sjećam se, kako se ne sjećam.

Zoran: Mislim u Sarajevu je to i sad pogotovo kroz ovaj projekat zajednički, popularizovano ponovo, ali ovde u Banja Luci, jel’ bilo takvih stvari?

Erduan: Jest. Bilo je. Bilo je takvih stvari. Mi smo svake nedelje organizovali kao te neke mirovne šetnje u Banja Luci. Tad se već po Bosni počinju organizivat, po Sarajevu, po Banja Luci, Tuzli mirovne šetnje nedeljom i mi smo tad kao osvješteni dio Banja Luke, građanski pokušava ukazat na to. Ne znam, ti si mlad, vjerovatno se ne sjećaš pa dolaze tu neki veliki glumci, prave spotove, Rade Šerbedžija.

Zoran: Čak u Banja Luku?

Erduan: Ne, ono, išli su ti spotovi na.. Zoran: To znam. To znam.

Erduan: Na televiziji, a još uvijek je funkcionisao taj neki Jutel, razumiješ, ta neka jugoslovenska televizija gdje su bili oni dobri novinari i ono. Već je to ono nešto, al’ ja se sjećam te jedne mirovne šetnje. Znači baš se dobro sjećam. Mi smo šetali i onda na nas je bačen suzavac iz po kancelarija gradske skupštine. Znači nije bacila ni policija ni bilo ko već neko iz opštine, gradske ove naše. Iz opštine, jel’. Zgrade. Gradske zgrade su bacili.

Zoran: Jel’ tu nast'o haos? Erduan: Šta?

Zoran: Jel’ haos onda nastao ili?

Erduan: Ma nije ono, bacili neka dva suzavca na nas i već su to bile (1:05:33 – nejasno), al’ nije to bilo neki, bilo je možda hiljadu dvije ljudi se skupilo. Nije to. Većina je već to prihavatila tu neku priči da to tako treba biti. Znaš da je to normalno, da ratujemo. Šta je? Zar ima išta normalnije nego da ratujemo na Balkanu? Pa ja ne znam. Čudi me da ne ratujemo evo već dvaest godina ne ratujemo pa vrijeme je da ratujemo. Valjda ljudi su navikli ovde, ono, taman kao u Afganistanu, ne sjećam se ništa drugo nego da ratujemo, mislim. Otprilike ovde ti ratovi se dvaest triest godina mira, pedeset pa hajmo ponovo. I to je postalo nekako normalno. I čini mi se da je tako bilo to devedeset prva, devedeset druga.

Zoran: I šta se onda događa s tobom, ono, devedeset druga, tih prvih par mjeseci? Erduan: Pa ništa. Ja i moj kum koji smo, ovaj, Siniša, ovaj, nisu bitna prezimena?

Zoran: Nisu. Nisu. Nisu ni imena.

Erduan: On je bio muž od naše vjenčane kume. Stanovali smo. To je već desvedeset druga, devedeset treća. Goga i ja smo se vjenčai. Znači, odlučili smo se ipak da u ratu pošto je, ja to zovem splet nesretnih okolnosti, znaš. Već tu počinje neki policijski sat, znaš, već ti tu ne možeš izać, znaš, već ti ne možeš se kretan, nešto, deset sati tu nešto se. I onda ona ka'e ovo ono, ne možemo ovako, ono hajde il’ ćemo se rasturat il’ ćemo se ženit i tu se mi ono nešto u aprilu, 24. aprila devedeset treće vjenčamo. Ne pravim ja problem u familiji. Nisam ja tu htio pravit neku veliku svadbu. Ja sam ocu par dana prije rek'o – Ja se ženim u subotu. Nikakve svadbe, ništa neću. Mi smo otišli u restoran Mali Borac. Kumovi ovo ono, par prijatelja i vjenčali se i otišli na ručak i to je to. Al’ bili smo dogovorili prijatelji ovi Mujagići, ovaj, oni su imali ovdje kuću kod Filip Macura škola ili kako se sad zove? Ovako nešto, jel’ Jovan Cvijić il’ nešto. To je ova na Čairama, iza MUP-a ona škola. I rekli – Eto, mi imamo tu kuću porodičnu. Dat ćemo vam sprat gore. Živite tu. Jer sam ja do tad stanovao ovdje, znači, bili su živi i mama i tata. Živio je brat sa snahom i sa djetetom već, tako da smo mi preselili devedeset treće u tu, u taj stan tamo. Mi smo sjedili i onako dumali kako da, pošto smo odlučili da ostanemo, kako da zajebemo sistem. Jel’ smijem psovat? Smijem. Uglavnom razne su ideje tu padale nama. Od 1:09:13 do 1:09:15 – nejasno odeš ovdje kod ovih distrofičara, odštampamo smrtovnice, sahranimo se, sami sebe sahranimo i to. Ja sam prije toga, taman nešto potrefilo se čit'o kako tamo neki u Americi, ono, sahranili ga pa je im'o godinama problem da dokaže da je živ. Znaš, reko’, jebi ga, to je onako nije baš neko rješenje. Uglavnom smo mi smišljali razne načine kako da izradimo sistem. I onda se ja dosjetim da bi najbolje bilo kako ćeš sistem zeznuti, to ti je sistemski. Najbolje je da se izbrišeš iz sistema. I ja odlučim da fino odem i odjavim se. Odjavim se u vojnom odsjeku, odjavim se u MUP-u, odjavim se u svim. Tad su neke varijante već kao ti možeš otić ono nešto, platiš izlazak. Izlazak iz Banja Luke je bio ‘vako dvije, dvije i po hiljade maraka. Imaš nešto tu svašta nešto poplaćat. Bila organizovana ovdje agencija preko Vrabasa u onoj baraci preko Gradskog mosta koja je radila to. Ti si mog'o izać, ako si htio, iz Banja Luke. A ja sam odlučio da ostanem. Samo sam se odjavio iz sistema i nije me bilo i nisu me više tražili. Dobro je to funkcionisalo. Ja sam onda redovno išao, radio, išao na pos'o, mislim, ovaj turdio sam se da ne pravim neke gluposti, al’ to je već bilo teže. Znaš počinje već to neko, kako su to oni zvali, to je bilo simpatično meni, nije restruktuiranje prostora već kad su kao velik je taj tebi stan, ovaj, hajmo znaš, dobiješ rješenje pa te istjeraju iz tog stana pa ti dadnu manji. I to već uveliko kreće po Banja Luci, znaš, kao, ti te uglavnom nepodobne čija su djeca nagulila il’. Čak se i po toj osnovi moglo dobit, ovaj, rješenje. Ako ti je sin pobjeg'o, ne znam, u London, Njemačku, nije se javio na mobilizaciju, ti dobijaš otkaze, liše te stana, prebace te u neki manji, roditelji, jel’, ono, ako su penzioneri ne mogu ga na radnu obavezu il’ nešto. Doduše i penzionere su na radnu obavezu slali kol'ko se ja sjećam. Kad su oni uspijevali doktore, mislim ono, da im metu ulice onda ne trebam ti reći, mislim. Recimo sa mnom je jedan poznati banjalučki doktor Feragid recimo brao jabuke u Podgracima, misim, stvarno, šta. Zašto je ljekar drugo već za branje jabuka, mislim. To ti je bilo već ono neka, to ti je ono vrijeme kad su ovdje Banja Lukom harali brđanin Predrag Radić ili čuveni su oni brđaninove tad izjave bile kao pa, onaj Srbin bez škole je bolji od muslimana sa fakultetom, mislim. Tako neke gluposti, ovaj, je valj'o čovjek nevejrovatne, mislim ono. Tako da već je to bilo.

Zoran: Pa jeste vi dobili neko od tih rješenja? Erduan: Nismo mi dobili.

Zoran: Zato što ste tamo živjeli?

Erduan: Ne. Ne. Mi smo tamo živjeli, e sad, tu je sad bila opet simpatična situacija. Taj brat od ovog, obojica su ustvari radila za JNA. Ovaj je bio, doduše, inžinjer građevinski ili kao ovaj koji je radio kao civilno lice u JNA, a brat mu je bio pukovnik, koji je bio ranjen ovdje kad je prelazio Strug, ovaj, tako da je čovjek bio pripadnik, jel’ regularne jugoslovenske vojske. Tako da nas ono nisu. Bilo je tu nekih problema kasnije kad su oni nešto počeli, kad je ovaj išao na neko liječenje u Beograd, taj što je bio ranjen pa su dolazili nama nešto u stan pa gdje je on, pa šta on, pa što je on u Beogradu pa neke paranoje njihove. Ono dolazila nam je policija, a opet s druge strane bili smo na neki način osigurani jel’ ispod nas ljudi su skontali da će bit gluposti i dali su prostor ispod nas da bude Merhametova ambulanta. Ispod nas je bila Merhametova ambulanta, al’ oni su stvarno davali lijekove svima. Dolazili su iz Srbije, kome god su trebali lijekovi, a već počinje nestašica lijekova. Ja znam da sam za dosta ljudi, prijatelja svojih Srba, ono, uzim'o kad im treba neki lijek, onda me, ono, nazovu me hajd vidi ima li onda ja vidim. Ako ljudi imaju, dadnu, mislim. Tako da, ovaj, tu smo bili i ja se sjećam jedan slučaj kad je neko pokuš'o obit ambulantu da sam ja zvao muriju, ovaj, i murija je došla. Zaista, vrlo pošto su blizu tu, 500 metara, 200 metara možda avionske linije to je bilo, vazdušne linije. Nema, stvorili su za pet minuta stvarno. Neko je pokuš'o da obije prozor na ambulanti tamo, vjerovatno da nešto ukrade, ne znam jel’ bio narkoman il’ neko nešto, nemam pojma. A policija je zaista došla i reagovala. Tako da. To je bilo neko čudno vrijeme. Banja Luka, Banja Luku u to vrijeme neko namjerno drži u mraku. Znači, mi smo imali tu, držali tu hidroelektrane, struja oko nas. Svi imaju struju, samo Banja Luka nema. Banja Luka se držala zbog toga što ovde nije bilo ratnih tenzija. To je moje mišljenje. U toj nekoj ratnoj psihozi zato što mi 45 dana nismo imali struju. A recimo ja znam ljudi u Prnjavoru su imali struju, u Derventi su imali struju, mislim ono, tamo negdje blizu fronta ljudi imaju struju samo ovdje gdje nema ratnih dejstava, samo mi nemamo struje.

Zoran: A kako ste primali informacije?

Erduan: Pa, da ti kažem. Tad je, ovaj, tad se najviše strašno mnogo slušalo Slobodna Evropa i Glas Amerike. Slušao se radio, slušale se te neke i pravili smo ta neka čuda. Ovi inžinjeri elektro su pravili ta neka čuda od tehnike što ja nazivam. To ti je funkcionisalo sve na akumulatore od automobila. Recimo ti na akumulator od automobila nakačiš ‘vako kao onu neonku od koje oni naprave neku spravu pa to svijetli. To ti čak mogu i pokazat. Imam jednu čuvam u podrumu. I onda na to izvadiš iz auta onaj radio, prikačiš ga i onda slušaš radio i onda se to ono naveče slušalo te neke radio stanice gdje si ti mog'o čut i druge informacije osim ovih ovde koje su se ovde mogle čut, jel’.

Zoran: Kontrolisane.

Erduan: Ovih kontrolisanih. Tako da u to vrijeme, ja znam, moj otac svaki dan sluš'o Slobodnu Evropu i Glas Amerike. Tako da si ti mog'o uhvatit, mog'o se i HRT uhvatit. Ovaj, kad je bilo prilike, mislim da se zvala ta emisija, kad ti neko dođe po neke svoje pa se gleda ona Slikom na sliku, mislim da se zvala emisija. Tu je Denis Latin radio (01:18:22 – nerazumljivo). Tako da si ti, ono, ko je htjeo, mog'o je da neke druge stvari čuje i da proba sklopit sopstvenu sliku. Ko nije htjeo, naravno, ono, sluš'o je jel’ ovo BIG radio. BIG radio je bio najmračniji radio ono u Banja Luci.

Zoran: I sad je.

Erduan: Koji je, to je nevjerovatno, ja se sjećam Goga je poludila kad je Ferhadija srušena. Zoran: E to je jedno od pitanja, ono. Kako se sjećate, ono, rušenja?

Erduan: Mi smo tad bili recimo baš tu, jel’. Jel’ po redu to pitanje?

Zoran: To je u redu, ja, ja, sve je u redu,

Erduan: Znači mi smo stanovali bukvalno između Ferhadije i Arnaudije, ovaj, i tu noć, znači to je negdje pet do dvanest čini mi se bilo, i onda prvo ta eksplozija. Prvo je Ferhadija odletila u vazduh, a onda par minuta poslije je odletila Arnaudija. Mi smo bili, znači, to je bio takav udar da su nama, znači škola preko puta ima jablanove, da su nama jablanovi udarili i porazbijali prozore i plus što su neki prozori sa druge strane kuće od eksplozija tih, onaj, polupali se. To je bilo prestrašno i nisi ti smio izać tad. Bio je policijski sat. U deset nisi se smio kretat ulicom. Tako da tek uitru, ono, mi smo neki radio, ja sam isto tu neku mašineriju zbavio, izvadio dva akumulatora i to je ferceralo, čuješ vijesti. Većsu tamo u svijetu objavili, znaš, negdje u šest sati da je srušena Ferhadija. I onda ja se sjećam Goga je poludila. Počela je psovat i ono nešto. Telefoni su još radili. Zovemo se mi. Čuje se to već. Naveče saznamo da je i Arnaudija. Ja okrećem i naletim na BIG radio vijesti, znaš i otprilike ti ovako vijesti idu na BIG radiju: danas je avion Cesna sa dva putnika u nekom gradu tamo u Indiji pao, al’ oba putnika su preživjela. To su im bile vijesti iznači ti na BIG-u nisi mog'o čuti da su srušene Ferhadija i Arnaudija. Ja se sjećam da smo se mi tad spremili i otišli ispred tamo jer je Gogin otac rek'o dođite pred Ferhadiju, došla gomila Srba. To je nevjerovatno bilo. Znači baš ono nekih gradskih Srba – Mirko Petrićević, Joco Bojović, ovaj Gogin tata, Milan Vučković. Mislim tako, došlo je dosta tog starijeg svijeta. Sad ti vidiš, ono, neko plače, neko. Tačno si mog'o osjetit kod tih, hajde, gradskih Srba onaj bijes i pitanje zašto? Zašto? Tako da to je bio taj neki momenat. Ja se sjećam da sam prošet'o po gradu ono namjerno, znači prošet'o sam. To je bilo sve skršeno. Boska je bila, znači na Boski su sva stakla bila slupana, onih izloga, ono sad gdje je Dom mladih ili kako se to sad zove, tamo je ono bilo znači ruinirano. To su ona ogromna stakla polupana. I ti sad odeš pred MUP, na MUP, znači one kuće tamo, ono sve oko Ferhadije, ono su sva stakla slupana. Dođeš na MUP, na MUP-u sve čitavo. Znači na MUP-u nije slupano ni jedno staklo. I onda možeš jedino izvršit zaključak – da je MUP znao tačno šta se dešava i da su otvorili prozore da se ne bi slupali. U to me niko ne može ubijedit. Oni su znali, jel’ pazi, to je sumanuto da je neko mog'o unijet stotine kilograma eksploziva u vrijeme policijskog sata kao kad nešto naoružani ljudi hodaju s puškama po cesti i kao nema živog roba na cesti. Ovaj, došli kao s kamilama Beduini. Mislim tad su krenule te priče. I sad kreće ona neka propaganda sumanuta, znaš kao pa to su muslimani namjerno, oni su kamilama donijeli taj eksploziv samo da bi nas Srbe optužili da smo mi to srušili. Mislim, to su nevjerovatne gluposti.

Zoran: Da. Da. A jel’ se sjećaš, ovaj, ono, ‘ajd to je malo ranije nešto, ovaj, pa ćemo napravit taj zaokret, jel’ promjene ulica, naziva naselja?

Erduan: Ma jesam, to je već krenulo. Zoran: To je ranije, jel’ tako?

Erduan: Ranije. To je već krenulo ranije i to ti je bila jedna grupa psihopata, luđaka, ovako, nemam drugog izraza za te ljude. To je već krenulo nešto mijenjanje imena, ka'e nije više, nisu više Šehitluci sad ti je Banj Brdo, mislim, nije više Šeher, sad su ti Srpske Toplice. Oni su se prosto utrkivali u glupostima. Znaš ja sam poslije konto, ‘ajd dobro srpske, al’ što toplice? Mislim toplice ne mogu nikako po tom njihovom kriteriju bit srpska riječ. Da je banja, znaš, pa hajd ok, Srpska Banja, al’ Srpske Toplice mi ne ide nikako. Tako da vidiš, ti kad pogledaš gomilu ulica oni su izmišljali. Kaže Simeuna Đaka. Pa znači izmišljeni lik iz njige neke pa daješ ime ulice samo da bi prebris'o, ne znam, mislim da je to bila, ne znam sad tačno. Ta ulica Zagrebačka ili Skendera Kulenovića ‘vako dobila to neko idiotsko ime, znaš. Kao mijenjaš imena svih tih komunista i onda stavljaš ono nešto Ravnogorska, Srpskih pilota. Ne znam. Bilo je ono nešto kad su ih natapućili oni NATO ovde pa su izginula dva neka pilota pa su oni dali,ova je ulica ispod Srpskih pilota. Ja sam još super u toj varijanti. Ova moja ulica se zvala Braće Pavlić. Znaš to su ti bili braća koji su bili u NOB-u, njih trojica, svi su

izginuli u onom Drugom svjetskom ratu i, ono, dali svoje živote, bore se protiv fašizma, jel’, i nacizma i mijenjaju tu ulicu i ja sam super proš'o, dobio varijantu Jovana Dučića. Hajd dobro. Znaš ono, kao, hajd dobro pjesnik, na stranu što možemo mislit o njemu, jel’ bio pozitivac il’ negativac, hajd ja sam u toj varijanti najbolje proš'o. Al’ je bilo stvarno i tragičnih situacija. Ti recimo mijenjaš ulicu Franje Jukića, mislim ono, valjda što je Franjo Hrvat, mislim, ne kontam. Il’ mijenjaš ime Moše Pijade u Jevrejska, mislim. Jest Moša Pijada bio Jevrej, mislim. Onda si mog'o jevrejski Moša Pijade il’ Jevrej Moša Pijade. Mog'o si neke varijante napravim ‘vako. Al’ nije, već je to, ja malo sad karikiram čitavu stvari, al’ već tu krenu, znaš, ispoljavat se taj fašizam ovde na ovim prostorima. On se ono baš počinje, počinju se rušit spomenici ovim borcima NOB-a. Ti si na Katelu im'o te spomenike koji se evo sad premješteni ovde kod Hotel Bosne. Oni su bili srušeni svi, ovaj, zato što su valjda ono, borili se protiv četnika pa vjerovatno zato su bili srušeni. Mislim nema drugog objašnjenja osim tog. I sad ti, ja znam, odmah poslije rata sam iš'o radit tu priču, ono kao čovjeka me vrijeđalo. Ja ne mislim da bilo koja vlast i ako se promijeni ikad da sad treba rušit ove spomenike koji su ovi idioti napravili. Mislim to je sve dio neke naše istorije , mislim to, desilo se.

Zoran: Priča priče.

Erduan: Sve ima svoju priču, mislim ono. Jednostavno ovde ko kog dođe na vlast na Balkanu misli da je to nulta era, da od njega počinje sve, da prije toga sve treba porušit, poravnat i onda krenut sve isponova, mislim. Tako da. Radio sam tu priču. Baš je bilo simpatično da su ti jadni SUBNOR-ovci biste nosili i da su te biste sačuvane zahvaljujući tome što si ih oni odnijeli u SUBNOR i držali ih u podrumu, inače bi vjerovatno bile pretopljene. Znači neko bi uzeo to fino pretopio i prod'o u staro gvožđe, jel’. K'o što se dešava i dan danas da uzmu spomenik pa ga pretope. Mogu zaradit 20 maraka.

Zoran: A reci mi , ovaj, to je već, ‘ajd, simoboličko nasilje, a ono stvarno nasilje, kako ste prvo čuli šta se u gradu događa i da li se događa? Na koji način i onda vama lično (01:29:25 – nejasno).

Erduan: Pa nije da ti kažem to je funkcionisali. Tad ti već, mislim sve u Banja Luci kreće od tog čuvenog SOS-a. To ti je april..

Zoran: To je potpitanje. Ko je organizacija? Ko je to radio?

Erduan: To je april, mislim da je 6. april devedeset druge. Oni zauzimaju grad bukvalno. Znači upadaju u opštinu, oni određuju ko će ući na pos'o, ko neće ući na pos'o, oni nešto na mostu s puškama. To su, ovaj, i znao sam ja dosta ljudi koji su bili u tom SOS-u, mislim ono Banja Luka je mali grad, mislim nije to sad nešto, ja sam bio već dovoljno star, znači devedeset druge ja sam već im'o 33 godine, nisam klinac koji, ne znam, mislim ono. I već ti znaš gomilu, sve su to neki polusvijet, polukriminalci, kriminalci, razumije’. Vidiš ti da je sve to, jebi ga, osioni su oni, znaš, ono, oni to nešto, ali. I onda ti počinju već one akcije, ovaj. Raja je još uvijek to nekako doživljavala i ovde vrlo čudno. Znači već, ono, ljeto to devedeset druge dešavaju se gluposti ovde u Kozarcu. Ovde se ljudi na Vrbasu kupaju. Bilo je toplo ljeto. To ljeto je baš bilo ono toplo. Ja ne znam da li je Vrbas ikad bio manji. Mog'o si ga prehodat, bukvalno. Ljudi se kupaju i ja se sjećam tih nekih akcija, znaš, kad ulijeće neka policija vojna, ulijeće na plaže pa kupi te i vodi ih u kombije, vodi ih. I tada još uvijek to nešto ono, ljudi kao…

Zoran: Kao da se ne događa.

Erduan: Kao da se nešto ne događa tu negdje na trideset kilometara, pedeset kilometara. Mislim, ne znam kol'ko je do Kozarca, triest i pet, tako nešto.

Zoran: Možda četrdesetak.

Erduan: Četrdesetak kilometara. Onaj, to je bilo nevjerovatno, razumiješ. Sve, ono, kao da ljudi bili, nemam pojma, hipnotisani. Sad sve je to meni onako jako čudno. Znači, već ti imaš situaciju…

Zoran: Al’ se to znalo, vi ste to znali. Erduan: Znalo se.

Zoran: Nije bilo da je bio potpuni mrak.

Erduan: Uhvate te, razbiju te. Moga druga su uhvatili na plaži, uredno ga zgazili, razumiješ, izbili su prednje zube, čet'ri zuba, odveli ga u mali logor, ono, regrutovali ga, obukli ga u unoformu, poslali ga na front, razumiješ. To se znalo. Im'o si ti dosta Srba koji nisu htjeli u rat, da se ne lažemo. Ja mislim da su prvi iz Banja Luke nagulili Srbi. Prvi su počeli naguljivat Srbi. Im'o si ti nekih intelektualaca ovde advokata koji su se bili pobinili protiv toga. Njih više nema u Banja Luci. Svi su oni otišli još devedeset prve druge, jel’ kad su vidjeli u kom pravcu se to krenulo, ovaj, da su nagulili. Mislim da tek oni drugi malo pametniji koji su imali para. Znaš to je bio taj val, devedeset prva druga koji su imali para i skontali hajmo. Mogli su kupit, mogli su otić. Ko je im'o love, on je nagulio. Ovo ti je ovde ostalo što je moralo il’ što nije imalo love da se izvadi iz govana.

Zoran: Lagodno.

Erduan: Da. I onda znalo se već za crveni kombi, znalo se, razumiješ čak i imena ljudi koji su u tom crvenom kombiju i znale su se već te priče kako su završavali ti. Uzme te, uvede te, zgazi te, malo te provoza na Šehitluke, baci te odozgo niz šehitluke i tako svašta. Mislim ja znam tih nekih par slučajeva, mislim. To se negdje, to je bilo negdje do onog septembra devedeset treće. One pobune velike čuvene u Banja Luci.

Zoran: Znam. Znam. Da.

Erduan: Do tad se baš ‘nako ono…

Zoran: Do tad je sporadično, ono, to se događa i ne događa.

Erduan: Ne, to je. To je bilo, ovaj, kako bi’ ti rek'o, nekako pravilo i nije niko se obazir'o na to. Međutim poslije septembra devedeset treće onda počinje drugačije da se ipak ponašaju. Znači, ipak, kad odeš, kad te uhvate odeš, prođeš, jebi ga, bolje, bolja varijanta. Ja sam bio, znači prvi puta sam uhapšen devedeset treće u septembru. Vrać'o sam se, jednu prijateljicu sam pošto je, njene roditelje su nešto ono izbacili su iz stana i sad trebalo je pomoć izbacit te stvari , znaš preselit u taj neki drugi stan i ja sam se zadrž'o, već je bio taj neki policijski sat i klepe me ti neki koji su preuzeli vlast u Banja Luci. Tad je stvarno nešto bilo čudno u Banja Luci. Ono, ljudi su uletili s tenkovima, ta bopuna što je bila, protiv nekoga mi ratujemo, neko ovde dobro živi, ovo, ono. Samo što je to onda automatski drugačije iskorišteno da se sve firme koje su kao bile vlasništvo Bošnjaka i Hrvata nakon toga ugase. Još su bukvalno nakon toga, znači sve firme, ovaj, te pogašene. Ono, uletili su fino, pokupili robu i uletili im i…

Zoran: Sve konfiskovali. Erduan: Ha?

Zoran: Sve konfiskovali. Sve zatvorili. Erduan: Da. To je tako bilo. Tako da…

Zoran: Da, da, i tebe kače u tom septembru, jel’? Zaustavlja te?

Erduan: Meni u formu uletili isto, mi smo imali to neko skladište, uletili, pokupili tu robu iz te firme, ovaj. Mene kače, ja odlazim u zatvor četri pet dana.

Zoran: Gdje to?

Erduan: U malom logoru sam bio. Sve su dovodili u taj mali logor i tu su dovodili i ove Srbe koji su bježali sa fronta. Ono bježi kući čovjek, ono, dopizdi mu ratovat pa pobjegne pa ga onda uhvate pa ga privedu. Hvatali su ove kriminalce koji su pljačkali po Banja Luci. Hvatali su ove koji se kao nisu odazvali. Svi smo bili zajedno u toj jednoj prostoriji koja je otprilike veličine kao ova kuhinja. I onda nas nagura 50, 60. Tu stojiš. Nemaš ni WC-a, nemaš ništa, možeš samo zvat kad te ono baš pripne da te pusti, ako te čuje iko, ako te ne čuje onda pišaj kroz vrata. To je tako bilo. Al’ recimo taj momenat je meni interesantan. Ti kad si u zatvoru, sasvim druga psihologija. U zatvoru je i onaj koji je u uniformi i ja koji nisam i onaj, svi smo jednaki i svi smo nevini. Znaš ono kad počne ta neka priča, razumiješ, i što je najgore najveću zlo su nam činili što su nam tamo ostavljali da čitamo Vreme. Nisi mog'o čitat čuveni Glas Srpske il’ ovo, već kao za kaznu nam ostave Vreme da čitamo (01:37:29 – smiju se). Ovaj, i to je to. To je smiješno, znaš ono sad neko pobjegne s fronta i ka'e – Daj, kaže, ništa ja nisam skrivio, znaš. Ovaj je tamo iš'o upad'o ljudima u kuće, znaš ono, krao nešto, klepilo ga, ma kao ja nevin ovde. Pitaju mene, pa ja normalno da sam nevin, ja reko’ – Nemam pojma što su me priveli. Kao ono nemam pojma što su me priveli. Znam ja što su me priveli (01:37:57 – smiju se). Onaj, nisam imao nikakav papir, mislim ono. Al’ to je recimo, taj momenat je simpatičan, ono, bio u tom i onda ti je to bilo ono nešto ti budeš tu u tom zatvoru pa ako imaš nekih veza, uvijek su veze i poznanstva čarobna stvar. To je ono Prljavo kazalište davno reklo to pravilo na Balkanu ne znam da li će ikad bit istrijebljeno. A možda i u svijetu, al’. I to sad Goga je često pravila tu, kao supruga moja, jel’, scene, ono, jer pošto mene nije bilo onda se ona pojavljuje, onda pravi scene tamo – Gdje mi je muž? Tukli ste ga. Niste ga tukli. Ono, napravi cirkus. Digne čitavu kasarnu na noge. Ulazi kraj onog vojnika na kasarni s automatom, gurne ga samo. Mislim, cirkus, ono. Sad je najgore što oni ne znaju kako da reaguju na ženu, razumiješ. Kad se pojavi tu neki muški pa ga uzmeš pa ga smlatiš, al’ onaj, tako da. Hoćemo prekinut?

Ženski glas: Može. Dijete je gladno, umorno i svi ostali. Moraju večerat. Zoran: Kuvaj.

Ženski glas: Kuvam.

Erduan: Šta ćemo? Kako ćemo?

Zoran: Nastavit. ‘Ajde imamo još nekol'ko pitanja tako da će to. Ovako, zanima me druga stvar, ono. Muški glas: Neće kamera snimit. Možda kamera neće snimit dobro.

Zoran: Nema veze. Ima ovaj to pa ćemo. Htio sam još nešto da te pitam. To je još neka tri četiri pitanja. Život tokom policijskih časova, snalaženje za hranu, vodu, hranu.

Erduan: Hajd da ti kažem nešto a to je imaš bukvalno jedne periode, taj rat bukvalno možeš podijelit na neko vrijeme sreće, blagostanja i prežderavanja, znači to ti je sam početak rata. Kad nestaje struje, to je ovamo ovo, ja mislim da svi pamte to kad su svima pocrkali zamrzivači i frižderi i sad kad si ti u par dana mor'o pojest stotine kila mesa i to se ništa drugo nije radilo već samo roštiljalo po Banja Luci. Bukvalno, štaš ono. Ljudi su držali pune zamrzivače mesa i onda kad je to nestalo struje i skontali da ti ne možeš ništa da će to meso propast, jednostavno ono, onda je se to samo ono. E sad već imaš onaj period rata kad, ovaj, imaš onaj problem s koridorom, znači zatvoren je, ne možeš ti doć do robe, nemaš cigareta, tu ti je neki ciganluk, ono, nešto. Iz Fabrike duvana tu još imaju nešto

pa prave neke cigare pa ti to onda stojiš u nekim redovima, čekaš. Znači vrhunac časti ti je bilo kad dođeš u kafanu a onaj kafandžija ti ‘vako uz kafu dadne cigaru da zapališ, znaš. Ja se sjećam nešto smo mi prebirali ono kako smo (01:41:22 – nerazumljivo) nešto…

Ženski glas: Sjećaš se bunde i lisice?

Erduan: Ona je čuvala one bunde i lisice u onim, u duvanu, znaš, e onda smo mi taj duvan, sjetili se tog duvana, hajmo, znaš pa ono motaj, nema veze što ima onih dlaka.

Ženski glas: Istreseš ga na plahtu i sa povećalom sklanjaš dlake od bunde.

Erduan: Povećalom one dlake, al’ motaj sve. Motala se kamilica, nema šta se nije motalo. Počinje se prodavat neko smeće koje oni radnici iznesu iz Fabrike duvana. Pa to nije duvan, to je onaj prah, znaš. Sve se pušilo, ja ne znam kako. Kažeš čude se ono što ima raka. Pa mislim ono šta su. Al’ dobro, s druge strane imaš, dolazila je ta neka humanitarna pomoć, dolazila je preko Zagreba, preko Merhameta, preko Karitasa. Karitas je isto svima dav'o tu pomoć bez obzira na vjere, nacije i ostale gluposti tako da jednostavno to imaš, a imaš onda ljude koji su na frontu, znači koji imaju neke smiješne pare i imaš neku ogromnu inflaciju. Mislim, inflacija je bila nekol'ko milijardi posto, ono dnevna, tako da recimo to je neko'lko hiljada posto dnevno, tako da ono što oni odštampaju danas, već sutra nije vrijedno. I ti si im'o situaciju da je, jebi ga, tako da najvrjednija stvar je bilo imat onih metalnih njemačkih maraka, nekih maraka u papira, onih njemačkih, dojče mark, ovaj, i ako si im'o tih nekih stranih valuta, ono si mog'o živit. Ti si bukvalno za 10 maraka njemačkih, ono, pristojno mog'o živit u Banja Luci, ono, svaki dan jedeš meso. Pazi, za 10 maraka. Jer tol'ka je inflacija bila da je to, ti odeš i promijeniš marku, a onaj ko ode na front dobije neke te papiriće koje kad dobije, ne može ih iskoristit ni za šta, mog'o je kupit šibicu jednu. Tako da ima taj neki period kad je dosta ljudi bilo gladno. Ja sam im'o te neke firme, imalo se tih nekih para. Mislim bilo je situacija kad smo zaista bili gladni. To kad sam ja otiš'o poslije tog hapšenja u septembru, mene su odveli na radnu obavezu, ja sam iš'o brat jabuke u Podgradice i onda ti je, čuj, nemaš ti primanja nekih, znaš i onda si im'o situaciju da nam čak nisu dozvoljavali ni oni s plantaža da ponesemo svoje one neke jabuke koje padnu, koje (01:44:23 – nerazumljivo), mog'o si samo one koje s grane ubereš (01:44:27 – nerazumljivo) da nosimo. Tako da bilo je situacija. Ti ideš bereš to svaki dan u tamo te Podgradice, mislim da. Bilo je sutuacija da se zaista bilo gladno u ratu i onda si dobijo te neke one čuvene konzerve koje su i dan danas ja se sjećam. Ja znam neke konzerve, ‘vako ono, švedske, norveške koje ja nikad nisam nešto prihvat'o, valjda naučio na one naše sardine u kutijicama, one isto ono neko fino ulje imaju. Ove nekakve vodenaste, ono nešto velike konzerve, neka voda u njima, bezukusne, tako da nisam nikad, ali ljudi su se snalazili. Da ti kažem, ovaj narod je nevjerovatno vitalan. To je moj lični (01:45:16 – nejasno). Ja mislim da se ovo desilo u nekoj razvijenoj zemlji što se nama desilo devedeset druge pa pola bi ih pomrlo, razumiješ ono. Jel’ ovdje jednostavno ljudi su pravili bukvalno od govana pitu. Znači nemaš ništa a ti nešto praviš i nešto se jede. A meni zato izaš'o na nos neki sataraš, neka riža. Ja sam zabranio poslije rata ženi, ono, godinama je imala strogu zabranu – Nemoj mi sataraš, inače, mislim ono.

Zoran: A kod koga ste brali te jabuke? Jel’ to ono neko javno preduzeće? Erduan: Javno preduzeće, jest.

Zoran: To je poslije privatizovano, jel’?

Erduan: Mislim da jest. Mislim da je to neko u Podgracima… Ženski glas: U Podgarcima plantaža.

Erduan: Plantaža jabuka, krušaka viljamovka, kruške, jabuke i to. Mi nešto brali te jabuke. Zoran: Za šta je to išlo, ne znate?

Erduan: Ja ne znam gdje su išle te jabuke, ja znam da su dio tih jabuka i krušaka da su pravili rakiju tamo. To znam 100%. A sad gdje su one završavale, to stvarno ne znam. Nemam pojma.

Zoran: Aha, Aha. Ovaj, tokom policijskih časova jel’ bilo nekog skupljanja? Jel’ bilo nekog života, ono?

Erduan: Pa jest. Pa jest, ono, da ti kažem, to je bilo ono, ljudi su se tu nešto dovijali. Ako si im'o, ono, neki dobar komšiluk, neku dobru raju, neki dobar kafić, onda ono nešto zatvori se kafić pa ti nešto, ono, u mraku sjediš, nema muzike, nema ništa, al’ eto možeš popit piće.

Ženski glas: Pričaj kad smo išli kod Smajića na spavanje.

Erduan: I sad bio je ono fazon ti odeš kod komšije, dođe struja, a mi imali neki crno-bijeli televizor i sad odemo kod ovih prijatelja Hamida i Džehve, oni su ‘vako stanovali preko puta nas i sad glavni fazon ovako isto neke pole, neki krompir odnekud ispadne iz Glamoča, mislim, nemam pojma. Uglavnom naprave se tu neke pole, pojavi se neko, dođe, donese neku konzervu, neke povlake, nekog kajmaka, nešto to mi sjednemo, najedemo se i šta ćeš, upališ, ono, televizor, poželiš se televizora, šta ćeš, nemaš deset dvaest (01:47:41 – nerazumljivo) televizor i onda je fazon, ono, znaš ono, ovaj, istekne taj, ono, deset sati bio policijski sat i sad ti kažeš – E, jebi ga, ne mogu sad ić kući, znaš ono, policijski je sat, spavat ćemo kod vas. Ma ostaneš samo, ono, oni imali televizor u boji (01:48:03 – smiju se) i daljinski. A mi smo imali onaj crno-bijeli neki televizor.

Ženski glas: A možeš preć ulicu pješke.

Erduan: Ma možeš, mislim, preć ulicu. Neće te niko. Pogledaš kroz prozor, vidiš ima li murije il’ nema murije, mislim ono. To je bio ono fol, ne možemo ić sad je policijski sat, samo da ostanem da gledam kolor televizor. De, ženo, razbij to!

Ženski glas: Ma, nisam, Erdo.

Erduan: Ma zapela si za kabl! Vidiš li?!

Zoran: Dobro, dobro, Dražen će to riješit. Ovaj, znači tako.

Erduan: Al’ vidi, moj daljinski je bio znaš koji? Im'o sam, onaj, oklagiju. Pa sam im'o onu dugmad, znaš onu, moraš pritisnut da prebaciš kanal pa sam ja oklagijom mijenj'o kanal. E to mi je bio daljinski.

Zoran: Dovijanje. A, ovaj, jel’ poslije bilo isto hapšenje? Jesi li poslije hapšen?

Erduan: Jesam još dva puta, tri. Više ne mogu se sjetit. Drugi put sam uhapšen, ono, umro je od mog oca stric jedan i sad kako nije to znaš ono, ti nisi im'o ljude sad imaš te običaje, muslimane nešto treba spustit u, nije bilo, ono, ljudi da možeš spustit, sad šalji, to nešto išlo se ‘vamo tamo. I sad mi smo došli tamo, hajd, mislim red je, jel’ da odeš rođaku na dženazu il’ sahranu i tad, onaj, kad sam izlazio, klepe me, a u međuvremenu dojadilo mi je bilo to branje jabuka, znaš ono, onda sam ja opet nest'o pošto me nemaju u evidenciji da su me opet ganjali, znaš. Tako da, ovaj, jedno vrijeme sam bio, kako bi se reklo, tih par mjeseci na nekoj slobodi kod kuće. Nešto opet počeo radit u firmi. Nešto se još ko malo, ustvari nisam u svojoj firmi pošto su moji, ono, ojadili nego sam počeo radit za neku drugu firmu. Nešto trgovina. I sad, uhapse me da me odvedu u stanicu i to je bila najluđa stvar. Imam. Ja sam jedan od rijetkih ljudi koji su tad dobili potvrdu (01:50:40 – nerazumljivo). Znači ti nisi

mog'o dobit, imam tu negdje potvrdu u kući. Ne znam šta im je bilo. Nešto su zeznuli. Oni su mene uredno uhapsili, tamo nešto ispitivali, ono im'o si klasične neke moje odgovore.

Zoran: Na dženazi, jel’?

Erduan: Poslije dženaze ono sačekali me ljudi kad su izašli, ovaj, dokumenta i ko nije im'o dokumenta, ono. Onda sam bio opet tri četri dana u zatvoru u malom logoru, jel’ i nakon toga sam bio proslijeđen na radnu obavezu na Manjaču. Međutim u svakom zlu ima i dobra, znaš kako to ide ta priča. Nikad nije crno tako sve. Mislim da je crnije, da sve tako crno u ovom gradu ne bi ost'o ni jedan jedini čovjek, ovaj, koji nije Srbin, jel’. Ja dođem, odvedu mene u Kastel, tamo je bilo to neko odjeljenje za liferovanje, za te neke radne obaveze, ja dolazim tamo kad tamo jedan moj školski drug sjedi, Nenad Milutinović. Kaže – Šta ti radiš? Ma, reko’ ništa (01:52:07 – nejasno zbog pozadinske buke) privelo me, jel’. I ništa on meni kao govori policiji (01:52:18 – nejasno) kao uredu je, znaš, i onda meni šta, reko’ nema ja nikakve papire. Onda je on meni jadan pokušav'o izganjat te papire, međutim već je bilo doneseno pravilo, Radovan Karadžić je uveo pravilo,mislim da je negdje u zakonu doneseno pravilo da ko god se odjavio da se ne može prijavit. Tako da sam ja sad im'o problem kako se prijavit. Ovaj, pokušavali su neko ljudi to da me prijave, da me prijave čak u vojni odsjek, ‘ajd nešto tu neku radnu obavezu pa da se tu nešto sredi, znaš, al’ sad ja više ne mogu da uđem jer je to već bila zabrana da uđeš u sistem. I poslije rata sam im'o, ja neko'ko godina nisam mog'o uopšte dobit ovde ličnu kartu. To je ubistvo za (01:53:01 – 01:53:04 – nerazumljivo). Ko god se odjavio ovdje iz Banja Luke, nije se mog'o prijavit u Banja Luku. Mogu oni pričat šta hoće, ja ću to reći bilo gdje na bilo kojem mjestu, to je tako bilo. Oni su i dalje provodili direktive Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Jer znalo se, recimo, u Banja Luci do septembra devedeset traće da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić naredili da se zatvore sve firme i da se konfiskuje taj novac u Banja Luci, koje nisu srpske. Tako da, tad sam drugi put uhapšen i onda je on meni rek'o – Hajd kući, znaš ono, ne hodaj puno, mislim, al’ ako bude kakve frke i nekih racija, javiću ti, ono, znaš. Ako bude, skloni se, jebi ga, ne mogu ti ništa pomoć. Bukvalno je on mene uzeo za ruku i odveo me u, kako se zvalo to u naše vrijeme, nije ministarstvo odbrane nego vojni odsjek i ja sam onda opet preš'o u ilegalu, jel’, mislim legalno ilegalan. Tako da sam ja onda opet to i opet smo mi nešto počeli radit, počeli smo radit za drugu firmu i ja i Goga. Jer moraš nešto radit, ne mežeš živit, mislim nemaš love, jebi ga. Meni su tu lovu koju sam im'o (01:54:35 – nerazumljivo) na nekoj robi, isparila jel’, konfiskovali su svu tu robu, tako da nisam im'o više kapitala. Nisam mog'o više ništa. I onda možda još stotinjak maraka ostalo ti i ono, znaš, to sad iscuri ti, iscuri i onda mor'o si nešto radit. A onda je bila ta naša prijateljica Fehima Priganica. Onda smo počeli sa njom nešto radit i Goga i ja. To je, ono, ‘ajde radilo se nešto, živilo se nekako i onda je meni već, ima sad tu jedna priča s Goginim bratom i snahom, on je otvorio firmu pa sam počeo za njega radit. Na kraju se sve to meni, druže, ogadilo. Već je bio to tol'ki pritisak pogotovo nakon devedeset pete kad su krenuli u maju ono, bljesak, oluje, više nije bitno.

Ženski glas: Bljesak.

Erduan: Bljesak. Kad kreću ono iz Slavonije one ogromne kolone, kad ovde svaki dan napadaju na kuću, kad je već to postalo sistemska, sistemsko čišćenje prostora ovdje. Znači to je sve rađeno u saradnji sa MUP-om. Znači nama napadaju ovde na kuću, Goga zovne policiju, zove ono, dođu neki likovi s puškama ovde, ka'e izlazite iz kuće, pobićemo vas. Goga zovne policiju, a oni kažu pa šta čekaš balijska kurvo još. A drugo otkud su ti ljudi koji su dolazili iz Slavonije znali koja je kuća hrvatska kuća, da nisu dobijali informacije od nekoga, jel’. Na kojoj kući treba hakat, na kojoj ne treba hakat. Tako da meni je to bilo već sve dojadilo i onda smo mi ipak odlučili da idemo. U međuvremenu je moja mama umrla, Gogina mama je umrla. Moja mama umrla devedest treće, Gogina mama umrla devedeset četvrte i već ono…

Ženski glas: Pete je umrla. Pete u junu, znaš na moj rođendan.

Erduan: Pete je umrla i mi odlučimo da, ono, znaš ja sam pokuš'o sa tatom razgovarat, on je rek'o kao ja neću, Gogin tata isto ja neću i onda sam ja svatio, ja više nemam živaca, ono, za sve to ludilo i da se. Jer je baš bilo već postalo ovde. Već kreću one neke sumanute mobilizacije. Mobiliziraju invalide, ljude bez ruku, bez nogu, ćorave, ‘vake, nake, ono, već je drama i mi već negdje od maja počinjemo ganjat te neke papire. Ti si mor'o izganjat neke papire, nisi mog'o izać iz Banja Luke dok ne poplaćaš struju, vodu, sve živo. Brat koji je u međuvremenu otiš'o, on je otiš'o negdje devedeset četvrte godine iz Banja Luke otiš'o u Hrvatsku u Guje. On ti onda meni pošalje papire iz Hrvatske, garantuje ono da ću ja biti kod njega i ja dobijam garantno pismo, mi se spremamo, ja sam sve im'o te papire riješene. Bio sam konačno legalan. Od 01:58:21 do 01:58:46 – pauza u razgovoru zbog pozadinskih zvukova. Uglavnom…

Zoran: Ti imaš papire.

Erduan: Ja imam papire i tad je onaj masovni egzodus već kren'o iz Banja Luke i, mislim, ti vidiš da tu više nema. Tad ti je šezdesetak hiljada ljudi otišlo iz Banja Luke, ono, Crveni krst, ljude istjeruju iz kuća, nasilno i ovdje ispred poljoprivredne škole Crveni krst organizuje autobuse, to se nešto odlazi, ovi iz Slavonije useljavaju ovde i već je to onaj totalni haos neki. I mi rješavamo papire, međutim to je negdje početak jula. Mi smo ovako negdje sjedili u kuhinji, tata, Goga i ja. Zvoni neko na vrata i ja ustajem, otvaram, mislim sad, znam ja, ja sam sad legalan. Otvaram vrata, dva vojna policajca, dva civilna. Jel’ ovde Erduan Katana? Ja sam. Imate li papire? Ja fino izvadim ono da se iseljavam, razumiješ. Pogledaju oni vojni policajci sve uredno, kaže ostavi čovjeka na miru, ima sve papire za iseljenje. Međutim ova dva policajca kažu ne, ideš s nama. I što je interesantno, ne vode me uopšte u policijsku stanicu. Prvo idem direktno na voz i na radnu obavezu u Doboj, selo Foča. Ono s lisicama, znaš ono, ja teški kriminalac. Mislim meni više bilo ono zbog porodice, znaš, ono, izvode te odavde s nekim lisicama na leđima, ono komšije gledaju. I mene vode na tu radnu obavezu i kod Doboja, znači to je Rudanka pa ‘vako gore ideš uzbrdo pa to neko selo Foča, neko hrvatsko selo valjda prije rata bilo, ono poravnato je i mi tu kao nešto, neka ekonomija, mi tu čuvamo neke koze, krave. Meni zapadne jedan sjajan posao da idem svaki dan sječ neku šumu, da mi onako morali svaki dan nekih 10 metara drva otić iscijepat pa natovarit na kamion, odest u Doboj oficirima vosjke Republike Srpke, sližit im to i to nam je recimo bio taj zadatak. Bilo je ovako vrlo tu uzbudljivo, ovaj. Recimo drugu grupu su tjerali i nas u nekad, ono tjerali nedeljom, nismo baš svaki dan radili, tjerali da idemo skidat s kuća ono što je ostalo. Ono, grede…

Zoran: Stolariju. Dobro, stolarija je već otišla.

Erduan: Eto to je bilo ono što je otišlo. To su mi oni seljaci gore ispričali. Jer ima jedna stvar čudna. Sve si mogo, u međuvremenu nešto smo mi para zaradili, a jednu stvari, znači sve si mogo u cigarama kupit, to je čudno. Znači ja sam ono kad je, Goga je jedno deset dana nije me uspjela, nije znala uopšte gdje su me odveli, međutim uspjela je preko ovog jednog. On je bio u SDS-u, kasnije ministar odbrane, Milan Trbojević, preko njega je uspjela da me nađu da sam dole i onda je uspjela poslat cigara. Znači ti si u ratu s cigarama mog'o čuda napravit. Dadneš jednom vojniku kutiju cigara, ti si odma’ bog. To je možda nevjerovatno, ali cigare su bile puno više od novca. I roba koja je najbolje u ratu išla to su cigare i rakija. Svašta si mog'o s tim. Ako si im'o to na raspolaganju, mog'o si čuda da napraviš. E ja sam to skont'o. Ja sam rek'o Gogi samo pošalji cigara. Tako da sam onda, ovaj, zahvaljujući tome mog'o iz nekih stvari izvuć.

Zoran: Koliko si tamo ostao?

Erduan: Pa ost'o sam tamo do bombardovanja, onog NATO-a, al’ tad već kreće frka.

Zoran: Gdje ste bili? Gdje su vas smještali?

Erduan: Pa ne, spavali smo na zemlji. Znači ti si spav'o u tim srušenim kućama i ono snađi se. Znači ono bilo je super ako nađeš kakvu dasku, ako nešto staviš, par cigli i na tome spavaš.

Zoran: Jel’ vas čuv'o neko?

Erduan: Pa čuvali su, pazi, to je ono, ‘vako ovde brdo, onde brdo. Bili su ti neki vojnici. Tu ima divnih scena baš iz tog perioda. Ja se sjećam sa mnom je bilo najviše Banjalučana iz Debeljaka, Hrvata i jedan dan dolazi kamion, sjećam se toga dobro, znači dolazi kamion, ja gledam, kontam nisam pio, nisam se napio, vidim šahovnice na kamionu, znaš tablice. Izlaze neki vojnici sa šahovnicama, pozdravljaju se sa oficirima ovim, jel’, vojske Republike Srpske, i odjednom nama kažu – Hajde, postrojte se. Dobro, postrojimo se mi. Oni kažu hajde Hrvati napred korak, idete ovamo, idete se obuć. Ovi vade uniforme Hrvatske, HVO-a i sad stojiš tamo slušaš, ka'eš, kao idete sad na ratište na Žepče il’ kao, mi ratujemo zajedno protiv Armije Bosne i Hercegovine. Bukvalno su ljudi sa te radne obaveze, mislim pojma nemam šta je poslije s njima bilo, kako su završili. Ovaj, uglavnom, ja sam uspio zahvaljujući tim cigarama da kupim tu neku povlasticu da bi me žena mogla nazvat. I ona meni javlja da je haos ovde, da cirkus prave što komšije što ovi neki. Znači, ono, isključili su nam telefon pod broj jedan, onda malo malo imaju prijavu, znaš ovi prijave policiji kao remećenje javnog reda i mira. Možeš mislit, moj otac je im'o sedamdeset godina, ono, remeti javni red i mir, mislim stvarno, šta radi, ono, svira, pjeva i Goga isto tako. Upadala nam u kuću nešto policija kao imaju dojavu, ima ovde tanjir, taj tanjir i dan danas čuvam. Mi imali onu satelitsku antenu. Kao oni imaju radio stanucu, oni javljaju sve NATO-u, direktno Vesli Klarku. Onda ti upadnu tako, nešto ti pretresaju kuću i već kreću već i ono Oluja i ovde ti je u Banja Luci čisti haos. Biće ti ona budaleština ono Jajce, Mrkonjić, ovaj sve opštine gore, ono pada opština za opštinom. Gdje god dođe Radovan Karadžić, ta opština sutradan padne. To je meni ‘vako simpatično. Radovan Karadžić dođe u Jajce i ka'e – Neće Jajce nikad pasti. Sutradan odma’ znaš da će to, ode. Uglavnom haos je. U Banja Luci je tad stvarno bio haos. Stižu te neke kolone, mislim tih nekih ljudi i frka za kuću je sve veća, znaš. Međutim ovi se moji k'o nešto borili, nisu se oni dali tu. Osjećaš ti da je tu već kraj rata, trebaš još samo malo izdržat, al'…

Zoran: Al’ svaki dan je…

Erduan: Znači to je već, haman, septembar, oktobar, možda čak kraj septembra, već kreće neko… Zoran: A ti si i dalje u oko Doboja tamo?

Erduan: Ja sam tamo. Jest. I javlja ona meni, kaže ovo je neizdrživo, razumiješ. Dolaze nam svaki da, prijete, ovo ono i onda meni javlja istjerali su nas iz kuće. Istjerali su ih tako što, ovi kad su dolazili, ovi moji nisu htjeli otvarat vrata pa Goga izađe pa im psuje pa svašta govori i, uglavnom, ono, uspjevala je ona to nekako, međutim moj otac je jedan dan izaš'o i otiš'o tu u kupovinu, a oni su ga sačekali kad je ulazio i onda su zaprijetili Gogi ubićemo ga ako ne otvoriš kuću. I Goga onda skontala ono znaš, stara jevrejska – sačuvaj glavu, kući ćeš se uvijek vratit. I izašli. Tako da je meni javila to i ja sam onda došao ovde. Mene su pustili. Ja sam kao na radnoj obavezi i ti sad imaš status pripadnika vojske Republike Srpske. Čak su mi preporuku napisali. Kao, hajte, molim vas, pobrinite se, on je na radnoj obavezi i kao pripadniku vojske Republike Srpske da zaštitimo porodicu, dali mi oni, pustili me kući da pokušam sredit stvar. Međutim štaš ti sredit, majke ti? Nakon toga mi prelazimo kod Goginog oca živit u stan i štaš opet neku smijuriju smišljamo i onda skontam, ono, najbolje da Goga ode (02:10:09 – nerazumljivo) i da sam ja otiš'o u Hrvatsku. I onda ona ode i ispriča raju Erdo je otiš'o, znaš uspio se prebacit preko Davora, bla, bla, bla neka priča, al’ ja i dalje sam u Banja Luci. E sad je problem, moram, sad ni komšije ne smiju znati da sam ja tu. Zato kad komšija, imali smo jednog

komšiju sjanog Mihajla, kad je on tu, ja onda idem tamo nešto u ormar. Znala su dva čovjeka, ovaj, koja su…

Ženski glas: Tri. Čika Mihajlo, Snele, Kovačević i Laka.

Erduan: Čika Mihajlo, Snele, Kovačević i Laka. Al’ već ti tu već kreću neke (02:10:56 – nerazumljivo zbog pozadinskih zvukova) ulazit u Prijedor, razumiješ, to je ono fajt, ona ofanziva, ono, i ti vidiš da je tu kraj, ti neki pregovori, nešto stalno se govori oko toga, sa Clintonom se nešto pregovara, al’ ja sam ti ilegala, jel’. I tako smo mi dočekali na kraju kraj rata tu. Ja sam doček'o u tom ormaru, ono kad dođe neko ko nije znao, znači četri pet ljudi je znalo, ja onda sjedim u ormaru, dođe kod Goge drugarica, ja sjedim u ormaru i slušam šta one pričaju.

Ženski glas: Njih samo u kuhinji primam, a kad se ruča najstrašniji momenat nikad se nije razgovaralo i tata iš'o dva triput u kupovinu da ne bi oni ljudi skontali kol'ko hrane donosi u kuću. Nego ode jednom pa prošeta na drugi kraj grada, ode u drugu radnju, mislim užas. Ali on je bio tol'ko, čim je Dejton potpisan, ovaj, ispričaj kad si iš'o kod Kovačevića sa svojom bradom, začupavio.

Erduan: Ja sam bio tako neku bradu pustio, mršav sam ja nešto sam bio… Ženski glas: Pa jedno 58 kila.

Erduan: Ošišali na ćelavo, onako ono, ćelav sam ja i im'o sam jedno tries kila manje neg’ sad. Jedno 58 im'o tad. Izgled'o sam onako pa malo bolje nego oni u Omarskoj, malo bolje. Nisam baš puno bolje sam izgled'o i sad im'o sam ja neke probleme i sa želucom, ne možeš ti to, znaš jedeš ti svašta, ono, mislim živiš u tako nekim uslovima kretenskim, im'o sam neku kiselinu, više ne znam..

Ženski glas: Katar želuca.

Erduan: Da, katar želuca, šta ja znam, neka ludila. Ja sam tad ono baš onako izgledam super. Znači avetinja. Sad, Dejton je potpisan, Nova godina je, devedeset, jel’ doček devedeset šeste…

Ženski glas: Prvi januar, mi idemo kod Kovačevića u goste.

Erduan: I mi idemo. Ja kreten, nemam druge riječi. Mislim bio sam ‘vako uvijek malo senzitivan. Uzmem fino (02:13:29 – nerazumljivo) nemam pojma gdje sam je naš'o. Znaš one kožne sa onim dlakavim nešto unutra, tu bundu nađem, tako tu neku kapu…

Ženski glas: Ne, šubaru.

Erduan: Stavio sam šubaru, Vehidinu sam šubaru naš'o i nađem onu značku primjeran i odličan đak. Znaš one što su dodjeljivali u osnovnoj školi i ja nađem onu znački Goginu i stavim je na tu šubaru i tako s tom bradom i (02:14:03 – nerazumljivo) i sad dođemo tu u Dolac kod tih prijatelja, oni su Bošnjaci, pozvonimo…

Ženski glas: I ona padne unesvijest na vratima. Erduan: Žena šokirana. Kreten, mislim.

Zoran: Dobro, ništa. To je to. To su ta pitanja. Hvala ti Erdo puno. Ima ovde još puno da se ispriča, al’, ovaj, to je to.